Змију никад не туците штапом, а кад шетате по трави обујте дебеле чарапе: Опасни гмизавци са првим топлим данима буде се из зимског сна, опрез је неопходан али не и паника

Чачак - Пролећно сунце и високе температуре из зисмког сна буде опасне гмизавце. Све је више људи који у последњих седам дана виде змије на ливадама, путевима, али и у кућама. Најчешће се змије јављају у запуштеним просторијама, али врло лако се са сеоских подручја доносе и у аутомобилима. Стога кад кренете у природу сада то чините са много више опрезности, али покушајте да избегенте паничне нападе јер је доказано да змије скоро никад прве не нападају човека.

“Познато је да се змије боје више од људи, него ми од њих. Уколико одлазите у природу носите дубоку обућу, дебеле чарапе и дуге панталоне, а ако наиђете на змију покушајте да је заобиђете. Не покушавајте да је отерате и тучете штапом. Такође, док шетате шумом било би добро да правите мало јаче кораке или да лупкате неким штапом како би змија осетила вибрације и побегла пре него што наиђете на њу. Када остављате одећу или обућу на местима која су доступна змијама, пре него што се обучете добро прегледајте гардеробу како би били сигурни да се змија није негде увукла”, рекао је за РИНУ биолог Михаило Станковић.

У мају и јуну су ове животиње најактивније јер је тад период њиховог парења. Тих месеци можемо налетети на онај чувени сплет змија, у ком се уставри налази једна женка а остало су мужјаци. Оплођава је онај који је најспособнији, она затим полаже јаја на скривено место и одлази не осврћући се на потомке. Управо из разлога што су отављени без мајке, младунчад змија врло тешко опстају и преживљавају. Они кад се излегу препуштени су сами себи, па зато врло тешко доживљавају полну зрелост. Три најопасније отровнице које живе на територији наше земље су поскок, шарка и шарган.

“Шарка је присутна у Војводини и у равницама, поскок живи на брдовитим деловима, на надморској висини од 1200 до 1500 метара, а шарган је високопланинска врста и може се видети само на врховима изнад 1500 метара надморске висине. Најјачи отров има поскок. Смртност од уједа змија у Србији је око 2 посто, али уколико не дође до смртног исхода, онај кога змија уједе може имати здравствене последице за цео живот ”, рекао је за Станковић који је о овим гмизавцима написао 160 научних радова и четири књиге.

Није ретка ситуација да се опасни гмизавци осим у природи појављују и у кућама и становима, а неколико претходних година Чачани су змије виђали и у зградама у центру града. Када су дежурне службе биле немоћне, у помоћ уплашеним грађанима излазио је Дејан Бисенић који већ две деценије на себи својствен начин комуницира са овим животињама и тако спасава на стотине живота.
„Примам позиве и у два сата по ноћи, и ја устанем и кренем. Никад ми није тешко, јер сам свестан да већина људи има патолошки страх и при самој помисли на њих, а не кад их виде у својој кући.

Свима прво саветујем да се удаље од змије и ни по коју цену је не дирају. Оне никада не нападају прве већ само ако су угрожене. Не носим алат, већ на мени познат начин, кажем шта им кажем, оне се појаве, ја их покупим голим рукама и вратим у њихово природно станиште. Тада су сви безбедни“, открива Дејан.

Овом Чачанину за двадесет година приписивали су чудне надимке – шаптач, змијар и многе друге, али ипак Дејан не мари за то, већ пушта да његова дела говоре о њему.

Открио је и народно веровање које леди крв у жилама. Наиме, према његовим речима свака кућа има своју змију чуваркућу, која с времена на време изађе напоље. Уколико неко ту змију убије, то је катастрофа за ту породицу и скоро сигуран смртни случај, зато Дејан свима поручује да не убијају змије, јер се не зна из чијег дома је она изашла.

РИНА