Невероватан српски реквизит за Гиниса: Мирослав направио џиновски опанак, може да га обује само онај ко носи патике број шездесет (ФОТО)

Топола - Српски опанак обишао је све континенте, прешао пут преко Проклетија и Албаније, преживевши све буре и олује на брдовитом Балкану. Српски сељак га је носио на њиву, али и на богослужење. Данас га је из свакодневне употребе потиснула обућа махом произведена у Кини, а опанак је постао симбол који представља наше претке али и понос у ком се радо заигра колце уз српску двојку. Ретко се среће, али још ређи су они који их праве. Мирослав Павловић из села Клока код Тополе, са својих петнаест година савладао је овај занат и један је од ретких опанчара у Србији. За неколико деценија свог рада успео је да направи преко 10.000 пари ове традиционалне обуће.

"Није лако направити један пар опанака, јер се све ручно ради. У зависности од модела и калупа, броја обуће потребно је и по неколико сати седења и штрикања. Махом се праве од праве јагњеће коже, и углавном се деле са или без пертли. Пертлашице којих је влашки крај препун, или опанци са врхом који су заступљени највише у срцу Србије, тачније у Шумадији. Не кријем, најтеже је направити прави српски опанак, који треба исплести, да га нос највише краси и стиче, он је симбол народа који је прегазио читаву Албанију и стигао до Крфа", казао је за РИНУ, Мирослав.

Али, оно чиме се овај Шумадинац дичи јесте опанак који није за свачију ногу, већ само за одабране, јер због своје величине мало коме би тај калуп одговарао.

"Направио сам толики опанак који одговара само оном ко може да обује патику број шездесет. За то ми је било потребно преко пола квадрата коже, око 100 ексера и преко пет сати рада. Онај који се јави да га може обути, да му буде таман - поклонићемо га, али за сада га користимо само као изложбени примерак", додао је овај опанчар.

Не може да изостави да посла нема као раније, али ипак се ради и нема намеру да одустане од свог заната. Међутим, мало је оних који желе да се баве овим послом сматрајући да су опанци изашли из моде.

"Највише пазаре културно-уметничка друштва, и хвала богу да је корона иза нас сада, па се масовно људи окупљају, играју коло и купују опанке као саставни део народне ношње. Некада смо сву сировину набављали у Руми, међутим од када су се времена променила, ја сам материјал почео куповати у Италији", додоје Мирослав.

Његови опанци обишли су читаву Србију, Европу, али и свет. Захвљајући препознатљивом раду и надасве квалитету, аутентична српска обућа стиже запакована на кућну адресу.

"Нема тачке на овој земљаској кугли где не можете зачути звук нашег опанка као симбола, од Америке до Аустралије, па чак сам слао и у Африку у њихова племена, али су то биле мале поруџбине", каже Мирослав и поносно истиче да је занат научио од свог деде и са својих десет прстију успео је одржи породицу.

РИНА