Млада Ивањичанка чува стари занат од заборава и ствара несвакидашње јелеке: Зорица је мајстор златовеза, а њене нити красе одевне комаде многих светских дама (ФОТО)

Ивањица - Некада су се девојчице од малих ногу училе да везу, што се сматрало и највећим достигнућем у народној уметности и традиционалној култури у нашој земљи. Свака област имала је свој карактеристичан вез, а у Византији ова вештина била је јако популарна, везло се свилом, златом, сребрном жицом, што је доведено до високог уметничког нивоа.

Са пропланка ивањичког села вештим рукама и златним везом уникатне мотиве ствара Зорица Јовићевић. Чија платна, јелеци и народне ношње стижу и до државних институција. Она већ пола деценије везе све што види голим оком у својој како каже покретној радионици.

„Платна за крштење, деверске пешкире, хаљине, елементе народне ношње, понеку шајкачу, радим кошуље које су производ моје маште, а понекад радим и неки огртач, зависи колико маште имам”, рекла је за РИНУ ова маштовита везиља.

Зорица је једна  од ретких које се баве везом и тврди да је достигла највише лествице када је у питању овај редак занат.

„Највеће достигнуће моје , као и српског веза је јелек, ето дошла сам до тога да учим златовез и изучила сам успешно неколико мустри и мислим да сам једна од шест, седам људи који зна јелек да изради на тај старински начин, односно терзијско рабаџијски начин. У нашој земљи врло мали број људи може да га изради ручно, али и да га приушти”, рекла је Зорица.

Везиљи Зорици додатна је мотивација то што људи препознају њен рад широм Србије , посебно звање будућег мајстора свог заната.

„Све оно што сам до данас урадила довело ме је до тога да моји производи носе обележје отворене шаке што значи да сам на првом путу и да је држава препознала квалитет мојих производа”, казала је Зорица.

Некада су везле владарке Запада и Истока са својим дворским дамама, касније на српским дворовима, почев од Јелене Анжујске, а данас моделе наше везиље носе најцењеније даме у нашем друштву.

РИНА