Кад умрем мој пепео проспите у Гучи, а трубачи нека свирају: Шандор имао само једну последњу жељу која му је и испуњена, ова прича сведочи о вечном пријатељству мађарског и српског народа (ФОТО)

Лучани - Током шест деценија колико се одржава, Сабор трубача у Гучи изнедрио је многе несвакидашње љубави, али и пријатељства за читав живот. Једна таква прича исписана је сведочећи о вечној повезаности српског и мађарског народа. Скоро двадесет година код Слободана Славковића из Гуче долазила је група од око 30 бајкера из места Печуљ, а међу њима је био и Шандор Фаркаш. Колико је овај Мађар заволео Србе и српску трубу најбоље је показао онда кад су му дани на овом свету били одбројани.

„Једног пролећа стигла нам је вест да се Фаркаш разболео. Добио је карцином костију и пошто је знао да му због развоја болести није остало пуно од живота, изразио је жељу да се кремира, а да се пепео из урне разаспе у реку Бјелицу уз звуке трубе. То је учињено пре седам година када је преминуо. Било је изузетно дирљиво, а мештани који су томе присуствовали месецима су препричавали тај догађај”, рекао је за РИНУ Слободан из Драгачева.

Последња Фаркашова адреса заувек је остао сокак у Гучи, а осим што је пепео посут у овој варошици, на зиду једне куће у хладу столетне липе стоји његова слика и исписане три речи на српском језику ''заувек са нама". Његови пријатељи након смрти не пропуштају Сабор трубача, а на тај начин евоцирају вечне успомене на Фаркаша. Тако је и овог августа када су се окупили у Слободановој кући као некада.

„Он је Србе заволео до гроба, сваке године је долазио у Гучу и живео је за тај Сабор, читаве године је шпарао за те дане. Опчинила га је количина доброте овде, и увек је говорио да је једино Срби имају”, рекао је Предраг Лукић из Осјека.

Када се Бјелицом присипао пепео овог Мађара по његовој жељи свирао је оркестар Гвоздена Росића, а овај догађај тада је забележио и ББЦ.

РИНА