Биле су неуке жене, али праве уметнице које су одушевиле Белгију и Русију: Пре трубе славу Драгачева по свету преносиле су ткаље, овај стари занат и српско народно стваралаштво се и данас чувају од заборава (ФОТО)(ВИДЕО)

Лучани -Пре него што је почео Сабор трубача у Гучи, славу Драгачева преносиле су ткаље чијих вештих руку дела су обилазила тих шездесетих година прошлог века читав свет. Свака домаћица тада је у својој кући имала разбој, а џемпери, капе, шалови, простирке, чаршави, пешкири и остало покућство били су резултат само њиховог ручног рада. Ни данас нема куће у којој нећете наћи бар неки пажљиво израђен предмет који и даље чува традицију и сећања на нека прошла времена.

"Ткање је дубоко усађено у историју српског народа. Без тога се није могло функционисати, а неретко је читав мираз једне девојке управо била та спрема која је израђена ручно. Свака жена тада је знала да тка, а некада је то био начин да се провере њене способности и лична особност. Примера ради, ако је изаткан рад био прецизан и педантан та жена је била пожељна за кућу и сматрана као стрпљва и пажљива. Тамо где су увиђане грешке и кончићи који висе, она би била сматрана за брзу, плаховиту и не баш тако добар избор", прича за РИНУ Биљана Аџић инструктор ткања.

Најважније у сваком ткању јесте основа, а некада је постојала једна жена у селу која је на разбоју започињала сваки рад, који би касније остале завршавале. Саме су бирале шаре и боје и стварале уметничка дела. Што је рад био захтевнији и са више шара то се домаћица сматрала вештијом и била више цењена. Њихови радови били су права уметничка дела, која и дан данас немају цену. Доминарили су мотиви природе, ружа, Шумадије који су остали неуништени деценијама, стога буде носталгију и данас у многим етно објектима и музејима. Да се ово народно стваралаштво никад не заборави и не избледи потрудили су се у Културном центру Гуча где се сваке године одржавају радионице уз помоћ којих малишани уче срспку традицију у нади да ће је сачувати и даље пренети будућим генерацијама.

"Оно што нас радује јесте да је све више заинтересоване деце за радионице ткања, а међу њима и велики број дечака. Радознали су и све их занима, а оно што их одушевљава јесте да оно што својим рукама створе одмах могу да носе и искористе. Трудимо се да им на најбољи начин пренесемо све оно што се радило некад и да им покажемо да, упркос модернизацији и технологији, највредније је оно што се заправо направи руком. Да је уникат и може имати највећу цену. Ручни рад се враћа на велика врата, како код нас, тако и у свету", истиче ова инструкторка ткања.

У радионици су учествовали ђаци из основних и средњих школа у Драгачеву, а како су истакли за њих је ово фантастично искуство, а поједини ће свакако у пракси применити оно што су на кратком курсу ткања научили.

"Овде смо брзо заборавили телефоне и друштвене мреже. Тек сад разумем наше баке које би сате и сате проводиле у ткању стварајући све оне фантастичне ствари које смо и ми у кући дуго и са радошћу користили", рекла је једна од полазница ове ткачке радионице.

Херцеговка Рајка променила живот драгачевских жена 

На умешношћу ткаља некада је почивало читаво домаћинство, оно што би рукама створиле махом се користило за личне потребе све до половине прошлог века када је славу драгачевских ткаља у Европи и свету пронела Рајка Боројевић. Она је током Другог светског рата из Херцеговине избегла у село Доњи Дубац у Драгачеву и ту се сусрела са веома тешким положајем драгачевских жена, а то је пожелела да промени.

"Увидела је колико су вредне и спретне, али суочене са великом немаштином њихов рад није долазио до изражаја. Након рата Рајка се вратила у Херцеговину, али је обећала да ће се вратити у Драгачево и помоћи женама које су њу прихватиле као род најрођенији. Највећи потенцијал видела је у ткању, јер су тада све жене радиле на разбоју. За њих је организовала радионице на којима су училе како да усварше своја знања, унесу креативност и иновативност, па су убрзо њихова ремек дела одушевљавала. Рајка ту није стала па је, кад су жене усавршиле тај рад, све те њихове производе пласирала на инистрано тржиште и оне су почеле да зарађују. То је у то време у Драгачеву била велика ствар. Жене које до тада нису виделе даље од Гуче, ишле су на изложбе и модне ревије у Белгију и Русију и сматране за уметнице", изјавила је Марија Павловић испред Културниг центра у Гучи.

Да иако на издисају, ткање још увек има своје следбенике и заљубљенике у такав ручни рад, најбоље показују управо ови драгачевски ђаци који су са радошћу прошли курс ове вештине у Гучи. Њихов, али и циљ њихових ментора је само један - очувати српско народно стваралаштво и традицију. Отргнути их од заборава и издигнути изнад сваке индустријске производње.

РИНА