На кров куће слетео је један црвени ћубан сасвим случајно, од тада је почела моја љубав: Свештеник из Тополе бави се несвакидашњим хобијем, он гаји "попине зверке"

Топола – Свако од нас има бар један хоби, неко чак и више а свештеник из Тополе, Ђорђе Радишић одабрао је као хоби голубове – сиве, беле, црвене авијане. Његова љубав према овим птицама родила се пре више од пола века а такмичарски дух утицао је на ширење јата и огроман број пехара који сада красе породични дом.

“Кад сам имао шест година на кров моје куће слетео је један црвени ћубан и од тад је почела моја љубав према овим птицама, а која и дан данас траје. Од њега сам добио потомке и тако сам увећавао своје јато, данас имам око 300 голубова”, почиње своју причу за РИНУ о голубовима Ђорђе Радишић и додаје да су за доброг голуба најважнији квалитетан педигре, добра грађа, здравље и наравно да добро лети.

“Сви голубари улажу у своје птице да би биле што спретније, а то се најбоље види кад их пустите да лете. Добар високолетач у Србији мора да лети дуго, високо, кружно и да се врати одакле је полетео и све то наравно у одређеном временском року како би освојили неку награду на такмичењима. Морају бити здрави и вакцинисани, битна је и кондиција па се мора вежбати са њима”, прича љубитељ ових птица.

Међутим, често се дешава да се неки од најбољих летача нису вратили у двориште овог свештеника из Тополе јер су их на небу задесиле непредвиђене околности.

“Или их у високом лету ухвати соко или их струје однесу на сасвим другу страну и зато смо увек срећни кад их видимо да се враћају, јер то значи да су изузетно квалитетни и да знају где заиста припадају. Кад су голубови у доброј форми скоро увек се враћају кући”, рекао је Ђорђе.

Голубарство је изузетно цењено у свету. У многим страним земљама , као и у Србији, по стриктно одређеним правилима одржавају се такмичења голубова, попут такмичења коња или паса. Просечан живот једног голуба траје између 10 и 12 година, а Ђорђе своје љубимце храни најквалитетнијом храном и улаже у њих пре свега много љубави и пажње.

“Од миља сам их прозвао ‘Попине зверке’, ово је много више од хобија, нема никакве зараде и у питању је чиста љубав. Много ми је битна и подршка моје породице и то што они разумеју моју заокупљеност голубовима”, каже кроз осмех.

Прави голубари понекад кажу да се добар голуб не може купити, али се може узгајити и утренирати. А неретко се за најбоље примерке ових птица исплаћују велике цифре. Голуб са педигреом зна да кошта до хиљаду, па чак до педесет хиљада евра. Најскупљи голуб икада продат је у Турској за милион долара, и то пола милиона дато је у новцу, а пола у злату.

РИНА