Снег и киша не могу им ништа, градња аутопута се не прекида: Интезивирани радови на пробијању обе тунелских цеви, грађевинци константно се сусрећу са новим изазовима (ФОТО)

Чачак / Лучани / Пожега - Иако дуга 18, 6 километара деоница ауто – пута Милош Велики од Паковраћа до Пожеге изузетно је захтевна и велики је изазов за кинеске неимаре и наше инжењере. Један од њих је и Владимир Јовановић који је задужен за 60 надвожњака и мостова у петљама. Он свакодневно обилази сва градилишта на овој траси и прати којим темпом напредују радови. Иако временски услови тренутно нису повољни за мостоградњу, користи се време за припремне, којима снежне падавине не сметају.

„Раде се монтажни носачи који се праве на земљи, бетонажа се врши типском оплатом, ту се ради њихово дотезање, а потом се аутодизалицама од 200 до 300 тона подижу на стубове моста, тако се добија на времену и убрзава се прављење самог моста”, каже за агенцију РИНА, инжењер Јовановић.

Градња мостова и надвожњака врши се синхронизовано са обе стране деонице, напада се у исто време и од Паковраћа и од Прилипца код Пожеге.

„На читавој деоници се активно изводе радови на мостовима и потпорним конструкцијама који по технологији треба прво да се заврше, а у прилог томе говори да је на самом почетку деонице на потезу 3б урађено 70 одсто мостовских конструкција а у исто време на крају у Прилипцу такође је урађено много. Рецимо ту је мост 30 у потпуности завршен, урађена је бетонска плоча и остале су да се заврше само пешачке стазе”, истиче Јовановић.

А док Владимир ради високо у ваздуху, његов колега Никола Миљковић неприкосновен је у тунелима. Лаз и Муњино Брдо његов су задатак и он у дубини ових висова детектује сваку промену. Лоша геологија прати га од почетка радова, али је у протеклих неколико дана планина Јелица коначно показала и своју лепшу страну.

„Када је реч о левој тунелској цеви радови напредују много брже јер је стенска маса изузетно повољна. Тренутно се налазимо у повољној геотехничкој средини и уколико би се оваква врста стене наставила, врло је могуће да дође до изједначења између леве и десне цеви, а није искључено и да би лева могла да престигне десну. Захваљујући повољној геотехничкој средини дневно напредујемо од 2, 5 до три метра и то је бржи корак него што је пројектом предвиђено. Сав посао личи на једну врсту утакмице коју овде играмо са планином Јелицом”, каже Миљковић.

Што се тиче десне тунелске цеви тунела Лаз, која је до скоро напредовала брже од леве, и даље траје борба кроз неповољну геотехничку средину на улазном порталу, али због проблема са водом на излазном порталу, радови су смо интензивирани, како би што пре дошло до пробоја до кога је остало око 170 метара.

„Проблеми са водом на излазном порталу су још увек актуелни, али се решење назире и процене су да ћемо најкасније за 10 дана проћи кроз тај део и наставити радове. У тунелоградњи све је непредвидиво, јер геологија је увек у домену процене и ту се ситуација често мења, али ако се настави ова динамика, пробијање десне тунелске цеви могло би да се очекује половином марта”, мишљења је инжењер Миљковић.

А док Владимир и Никола бију битку на мостовима и у тунелима њихов колега Иван Пунишић задужен је за радове на земљи, који су такође грандиозни.

„На 138 километру налази се зона дубоког усека, то је део где је на око 500 метара трасе предвиђено око 650 хиљада ископа, а сам усек је дубине око 22 метра. Материјал је доста неповољан, на самом усеку су предвиђене благе косине а сам коридор аутопута на овом месту је изразито широк. Сложеност радова на овој делу потврђује и ситуација да се одмах иза овог дубоког усека налази зона виског насипа, на терену који је веома стшљив и период консолидације је веома дуг. Да би се тај период убрзао, примењено је решење са дренажним шиповима и избушено их је 3244, они су испуњени шљунком и преко њих се изводи насип висине девет метара са додатним надвишењем од четири метра, тиме је време консолидације убрзано и смањено на шест месеци”, закључио је Пунишић.

Ипак, без обзира на све изазове, ови млади људи поручују да је све лако и лепо када си у својој земљи, па им ни тешки терени и често непроспаване ноћи не падају тешко, јер све се то заборави када се посао заврши, једино што тада осећамо јесте понос, поручују Владимир, Никола и Иван.

РИНА