Данас у Прањанима почиње Сабор виолиниста: Кућа која је обележила повест села под Сувобором
Прањани – У најлепшој соби најстарије куће у Прањанима, где нико не коначи и не обитава, ниједна стварчица није млађа од стотину лета. Почев од две столице из попаљеног дворца Обреновића у Такову на почетку 20 века, па до фотографије на којој се види само нејач: Стари домаћин Милош Продановић, са супругом, кћерком, снахом и њеним потомцима, малишанима. Начињена је 1917. године док су најачи мушкарци из куће били на Солунском фронту.
„Ту слику је један аустроугарски фотограф начинио овде у Прањанима 1917, и послао тик 1919. из своје постојбине. Укућани нису могли да верују да је то збиља“- приповеда за РИНУ Милутин Продановић, који је јуче сређивао ово иначе беспрекорно домаћинство са две будимке у средини и стасалим брезама поиздаље.
У осунчаној горској горе – доле падини данас почиње Српски Сабор виолиниста, и свако је својом дужношћу схватио да среди оно што је његово. Ако се покаткад размимоиђу, ови завичајци једнаки су у једном, као и сваки Србин: желе да се из њиховог села гости врате с лепим речима успут.
Ово је најстарија и најречитија кућа у Прањанима, не би је се постиделе ни европске престонице, а чува толико историје колико чак ни српско памћење не може да поднесе. И, сведочи да Прањани нису нека потпуна нигдина већ село јуначке повести, на разним странама, надомак којег се данас може доћи и ауто – путем „Милош Велики“.
Како је настала ова грађевина скројена руком бечког архи мајстора, подигнута на месту у и време кад се камен могао принети само руком или воловском запрегом?
Кућу је 1883. године подигао трговац Милош Продановић преселивши се у Прањане из родне Богданице под Маљеном, три лета раније. Заимао се тргујући са Бечом и Пештом, са три српске најјаче робне марке тог доба: Суве шљиве, ракија, пекмез.
Његов занат наследио је син Милета Продановић (1883 – 1945) који је са српском војском прошао Албанију и Солунски фронт у артиљеријској јединици и вратио се кући жив и здрав да отхрани нејач коју није видео годинама, и растао се са животом код Фоче 1945, као припадник Југословенске војске у отаџбини.
„Многе су војске пролазиле кроз нашу кућу, која је била увек пуна ракије у пивници, и сви су, турци или немци, узимали чутурицама, само је војска шесте личке и седме крајишке септембра 1944. године упала у кућу и изрешетала шест огромних буради са по два вагона ракије. Две године у авлији није расла трава“, прича Милутин Продановић.
Данас ово узорно имање баштини, унапређује и чува шесторо мушких глава из Продановића, одакле је у деценијама иза нас потекло чак 36 академских грађана. Ту нас је примио, приметивши још на капији, Милутин Продановић, и усео под баштенски хлад, нудећи своју ракију староставну.
„Морам да вам покажем једну слику“, рече и проведе нас кроз музејску собу описану на почетку, па на међуспрат где је постављена сериграфија „Наполеон посматра Москву“, дужа од метра.
„Аустроугари су у Прањане дошли 1915. и омах за команду одредили нашу кућу као најугледнију. Деда им је, међутим, показао ту слику, објаснио на немачком како је доспела чак овде, куповином у Бечу, нашта је аустроугарски официр стао мирно, салутирао и заповедио својој војсци да тражи други бивак“ – сведочи Милутин Продановић, који је данас директор сектора за изворе обновљиве енергије у ЕПС – у.
Иако су били и остали село, Прањанци нам ових дана с диком истичу да су дали четворицу председника општине Горњи Милановац: Слободана Станојевића, Душана Папића, Дражимира Марушића и нашег саговорника Милутина Продановића.
РИНА
