Једина река у којој живе само пастрмке

Штрпце на Шар планини – Седиште српског збега на врху Шар планине има 1.200 душа и ту, у Штрпцу, људи живе по старинским правилима, на 975 метара надморске висине. Диче се својом речицом која, сакупљајући воду са планинских издани, тече на југ у Вардар и даље у Егејски слив.

- Ово је једина река за коју знам да за рибље становнике има само пастрмке, бар од саставака горе на висовима, па до Штрпца – каже нам Стојан Јосимовић, оснивач планинарско – скијашког друштва „Успон” у варошици.

Приповеда да је његов отац, радећи у своје доба у ловном газдинству на Шари, био задужен за вештачки мрест пастрмке у подрумима, и тако се ова племенита рибља врста одомаћила у Лепенцу, без иједног уљеза.

- Ни ја, а ни моја деца, не узимамо рибу, сваку уловљену одмах враћамо у реку. Само једну сам препарирао, има 1.550 грама, а највећи уловљени примерак који сам видео био је од 2.860 грама, и закачио се мало низводно, у селу Дрејковце. Кажу да у доњем току има примерака и од четири и по килограма.

Од дивљачи на овом подручју, које још нису докачиле рђаве стране цивилизације, регистровани су медведи, рисови, дивље свиње, тетреби, дивокозе и јазавци. И, дабоме, горски господари вукови, али не могу да се изборе са псима шарпланинцима које држи скоро свака кућа на овој граници Јужне српске покрајине са Македонијом.

Каква је природа и улога тог борбеног пса објаснио нам је, својевремено, Срећко Ђорђевић из Севца, тада један од двадесетак одгајивача шарпланинаца у свом завичају. Да видимо шта је председник Вучић ономад поклонио Путину.

Овде, у Сиринићкој жупи не постоји домаћинство без шарпланинца, јер овај пас може сам да заштити стадо и укућане и имовину. Одгајивача нема више од 20, а међу најпознатијима су они из села Реселице код Драгаша.

Експлозиван, интелигентан и непоткупљив, шарпланинац нараста и до 82 килограма, и забележени су случајеви да се упустио у окршај и са балканским медведом. Његова постојбина је Шар планина, а 1928. године Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца први пут га је уврстила у своје јединице, као војничког пса. Верује се да потиче од грчког молоса и турских паса чувара. Међународна кинолошка федерација признала га је 1939. године као нову расу под именом „Илирски пастирски пас”.

Међутим, на захтев Југословенске кинолошке федерације, раси је 1957. године додељено међународно име „Југословенски пастирски пас – шарпланинац”, после чега није прекрштавана, до данашњег дана. Његов лик узет је за амблем општине Драгаш на југозападу Космета, а БЈР Македонија је шарпланинца утиснула на реверс новчанице од једног денара, која је била пуштена у оптицај 1993. године.

Шта је мит, шта збиља у причи да се вук плаши шарпланинца?

Шарпланинац је последња човекова одбрана, иду пастир, стадо па он на крају. Хоће да остане и сам у планини, поред овце која се ојагњи и чува је, и не може се одбранити само ако га тада нападне чопор вукова. Један вук никад га напасти не сме, приповедају домороци Севца, сепског насеља удаљеног осам километара од Штрпца, северозападно.

Јосимовић даље подсећа:

- Већ девет на Видовдан одржавамо планинарску смотру преко Шаре, од Љуботена који је на 2499 до Бистре на 2651 метара надморске висине. Тако ће бити и ове године.

Житељи овог планинског збега узнемирени су, међутим, појавом албанских инвеститора који су почели радове на изградњи мале хидроелектране на месту Обе реке, чиме би, сигурни су, биле угрожене њихове речице Калуђерка и Болованка. Они одатле, два километра узводно од Штрпца, захватају воду и пију је потпуно непрерађену, чисту планинску, што се ретко бележи у данашњем свету. Уверени су да би градњим централе било угрожено њихово снабдевање водом, па су на крају прошлог децембра дохватили лопате и крампове у шаке и затрпали канале које је непосредно пре тога инвеститор ископао багером.

Регионална информативно новинска агенција РИНА

 

20.01.2019.


Fotografije