Ђузепе Албано у Горњи Милановац донео је прве сингерице и научио жене да шију: Захваљујући њему мештанке су опанке замениле кожним ципелама (ФОТО)

Горњи Милановац – Ђузепе Албано, Сицилијанац америчког порекла задужио је Горњи Милановац. Рођен у месту Наро, као 11- годишњак са породицом се иселио у Америку и живео у Бруклину где је од оца изучио обућарски занат. Стицајем невероватних животних околности долази у шумадијску варош и постаје српски зет, јер се загледао у Даринку, једну од најеманципованијих Горњомилановчанки тог времена са којом је изродио четворо деце. Због њене љубави, променио је веру у православну и постао Драгољуб, али и постао најбољи обућар у том делу тадашње Србије.

„Тата је уз помоћ кума који га је подржао да се осамостали, започео посао и био веома успешан. Обућарска радња налазила се на месту данашњег хотела Шумадија. Имао је увек око 15, 16 шегрта који су радили. Била је опремљена по светским стандардима са кожним гарнитурама и омиљено уточиште милановачких студената које је он радо помагао, купујући им цигарете и пружавши им увек неки динар да им се нађе“, каже Ирма, ћерка Драгољуба Албана.

Он никад није пожелео да се врати у Америку или на родну Сицилију, а колико је овај Италијан заслужан за развој Горњег Милановца и колико је ишао испред свог времена, најбоље говоре његова дела.

„Имао је визије да развија посао, у Горњи Милановац  довео је сингер машине, основао је курс за жене које су научиле да шију и везу. Многе жене из околних села када су се удавале, из опанака су обуле прве ципеле захваљујући мом тати. У селима Срезојевци и Милићевци био је рудник магнезита па је зидао пећ за печење магнезита. Био је врло активан и у време када се фабрика Таково дизала на ноге“, каже Ирма.

 Онда је дошао рат и све је стало. Завршетком рата, Драгољубу је као страном држављанину било забрањено да ради, али се то променило, захваљујући његовом мајсторком испиту који ни један од четири обућара тог времена није имао како би испунио услове да се оснује обућарска задруга.

„Колика је заслуга мог оца за оснивање осталих занатских радњи тог времена, никада није записано као ни сва његова дела,осим посмртног говора проте Драгослава Мирковића у коме наводи да је највише сиромашнима пружао руке. Послератне године са собом су донеле и сиромаштво, па је често новац давао у зајам, позајмљивао од банке новац и давао бланко менице, да би новац узео и дао другоме. Многе менице остале су да их он сам плати јер је био потписник. Иако је цркву помагао, није на списку добротвора, јер то није желео“, рекла је његова кћерка.

После другог светског рата, животи породице Албано знатно су се променили. Живели су тешко и скромно, што због услова у земљи толико и због Драгољубове болести. Ирма је 1951. године тек стекла југословенско држављанство да би могла да се запосли, да би пет година касније под заклетвом морала да се одрекне италијанског држављанства. Ђузепе као Драгољуб од 1964. године почива на горњомилановачком гробљу, а седам година касније придружила му се и вољена Даринка.

Унук Зоран Греговић посетио је Сицилију и из родног дединог села Наро донео је камен који и  дан данас на гробу горњомилановачког зета сведочи о једној љубави и човеку који је душом увек припадао Горњем Милановцу.

РИНА