Ово не можете наћи код Кинеза: Деда Ђорђе још увек шије српске шајкаче, а најпродаванија Мишићева шапка стигла чак до Америке (ФОТО)(ВИДЕО)

Ужице - У једној од некада познатих занатаских улица у Ужицу, само су отворена још двоја врата, а иза једних и даље ради познати кројач Ђорђе Јокић (86) који је дубоко зашао у девету деценију живота. Ипак, овај старина без проблема кроји, шије и штепа на машини старој скоро колико и он. Занат је изучио још давне 1949. године и тежак испит положио пред тадашњом стручном комисијом. Од тог послератног времена, па све до данас Ђорђе не само да је шио одела за Ужичане, већ су се његове панаталоне, али и сукње носиле у једном од центара европске моде, у Паризу.

"У Француску сам отишао на одмор, да видим та светла Париза, али сам запазио оглас у ком су тражили кројача, па сам се пријавио. Рекао да сам Југолсовен, да имам занат и да бих радо шио код њих. Примили су ме без великог убеђивања. Шио сам све, мушка и женска одела, радио чак и по 14 сати, али нисам се жалио. Дневница је била добра и задовољан смо били и газда и ја", каже деда Ђоле за РИНУ.

Нудили су Парижани овом Ужичанину да остане у француској престоници, али ипак Ђорђе је одлучио да се врати у свој родни крај, јер како каже, тамо не би имао живот, већ би му за свих 24 сата колико траје дан били потребни само радно одело и пиџама, а он рођен у селу Качер на падинама Златибора тако нешто није могао да прихвати.

"Људи тамо немају нашу душу и наш смисао за хумор, не можете се поштено ни насмејати, јер вас нико неће разумети, гледају вас као да сте пали са неба. Зато сам се вратио у своју домовину и наставио овде да радим. Како имам и завршену економску школу, запослио сам се и у државно предузеће где сам и дочекао пензију, али сам увек у слободно време шио. Ишао сам поново на ненколико месеци у Француску и увек се враћао. Једне године сам отишао чак и у Аутралију у предузеће које је шило шаторе. Ту су ми говорили "Ђорђе кам бек", али ја нисам хтео ни да чујем, опет сам се враћао у моје Ужице", прича овај стари занатлија.

И тако је Ђорђе шио за многе у Златиборском округу, долазили су код њега на пробе и шопинг, али са развојем текстилне индустрије, посла за кројача било је све мање, па се овај виспрени Ужичанин одлучио да шије оно што нико други неће - српске шајкаче.

"Како су дошли Кинези и њихова гардероба, ми кројачи смо могли на радње да ставимо катанац. Ипак, нешто што је само наше нико не може да нам узме, па зато сам почео да шијем шајкаче, шапке. Најпопуларнија је шапка коју је носио Мишић, а наставио да на главу ставља Ратко Младић. Сада их највише купују стари људи који живе на селу и навикли су да то носе, али и омладина која жели на неки начин да поштује традицију и да носе капе као што им је носио деда", прича Ђорђе.

Како би допунио своју пензију, која је могла бити много већа и зарађена у Француској, овај мајстор прави и мале шајкаче, сувенире са неизбежном српском тробојком, а највише их прода за време Сабора трубача у Гучи и на Равној Гори. Па су тако сувенири, ирађени вештом Ђоловом руком стигли до Немачке, Енглеске, Француске, па чак и до Америке.

РИНА