Бацила сито на кућу и "отрчала" у породилиште: Она је једина млада у Србији која се породила на дан своје свадбе, седам година касније Бојана на свет донела четврто дете (ФОТО)

Горњи Милановац - Све чешће се говори о томе да се плач бебе кроз српска села све слабије чује. Међутим, на обронцима Сувобора у селу Коштунићи у дому Мирковића, колевка се љуља скоро сваке године. Бојана и Радовин су млади брачни пар, који ће ускоро прославити седму годину брачног живота, а већ имају четворо деце. Мајка је рекордерка у сувоборском крају јер се до свог двадесеттрећег рођендана четири пута остварила у најлепшој животној улози.

"Удала сам се са 16 година, неки би можда рекли да је то рано, али ја сам своју сродну душу пронашла тад и срећна сам због тога. Одувек смо желели велику продицу, и хвала Богу та жеља нам се и остварује. На свој 23. рођендан добила сам најлепши поклон, четврто живо и здраво дете", каже за РИНУ Бојана.

Ипак, од самог старта знало се да ће њихов брак бити срећан и берићетан јер су на сам дан свадбеног весеља, младенци уместо да увече броје паре, завршили у породилишту. Свадба испод шатре са неколико стотина званица, тада се претворила у бабине.

"Удала сам се у марту 2015. године, али смо свадбу правили у августу. Све је ишло како треба до тренутка кад нисам бацила сито преко куће, тада сам осетила болове, контракције су почеле и уместо да наставимо славље отишли смо у порођајну салу. Тако да тог 08. августа славимо два велика догађаја, годишњицу брака и рођење наше прве кћерке", прича кроз осмех млада мајка.

Под кровом њихове скромне породичне куће у селу Коштунићи крије се велико, а многи ће рећи и оно право богатство - здрава и весела деца. Отац Радовин са својих десет прстију својим укућанима труди се да обезбеди све што им је потребно. Са половном и дотрајалом механизацијом обрађује своје и туђе њиве, а кад му обавезе дозволе са локалним трубачким оркестром зарађује додатно. Иако тешко, у њиховој кући звек је весело.

"Колико је тешко подизати четворо деце у данашње време, толико је и лепо. Човек увек негде јури, али заправо највећа срећа га чега кући. Трудимо се да им обезбедимо све што је потребно, имамо нашу земљу и узимамо и туђу у закуп. Радимо, нарочито преко лета скоро по цео дан. На селу смо се родили, на селу ћемо и остати. Најстарија кћерка већ сада нам доста помаже, самостална је и на кратко може да причува браћу и сестре", каже Радовин.

Најпоноснији на своје наследнике свакако је деда Драган, кога су године стигле али срце и душа у старости су му пуне. Са штапом у руци и поред шпорета он је тај око кога се унучићи окупљају и слушају приче, али и савете злата вредне.

"Хоће они мене да послушају, али слушам и ја њих. Трудим се да у њихове мале главице већ сада пренесем основне животне вредности, да буду добри, вредни и поштени. Много је људи, али мало ко је данас човек", додаје деда.

Ови малишани иако можда деле оскудну одећу, обућу, собу и кревет већ као мала деца савладали су неке основне животне лекције, а такви су увек спремни за жртву како за себе, тако и за друге.

РИНА