Несвакидашња прослава рођендана под храстовим дрветом

Топола – Често чујемо реченицу: „Ја сам заборавио да ми је рођендан“, али Предраг Мирковић из села Загорица није заборавио дан када је рођен ни село где је направио прве кораке. Иако је због посла отишао у оближње место Топола своје породично имање редовно посећује али и једно дрво поред пута. „Рођен сам 1955. године и све до 1974. године смо живели овде у селу Загорица. Кад сам се вратио из војске видео сам да живот на селу није као у граду и тада смо прешли у Тополу где сам радио у једној фабрици Ливница, касније у Аутосаобраћају као возач аутобуса и одатле сам отишао у пензију али и даље возим аутобус и радим. Направио сам својој деци куће, лепо живимо хвала Богу. Имам два сина, четворо унучади. Дошло ми је на сан да треба да имам запис где сам се родио. Прошле године смо у присуству свештеника Николе који је парохијан овде направили тај запис под овим храстом и ове године смо решили да га обновимо. Мој унук Лазар каже: „Деко нећемо без прасета“, па смо ето за госте спремили печење, испекао је мој унук Драган Јовановић, ту је и шумадијски чај да се загрејемо. Следеће године Боже здравља доводимо и музику“, прича слављеник Предраг Мирковић. Баба га заклела да своју шуму никад не продаје. „Ове јесени кад смо секли дрва ја сам секао јасење и комшије кажу: Што бре то не продаш добра је цена па купиш нека друга, али ја се сећам да ми је баба давних година пре ратова причала да та дрва никада не продам. Мене је баба заклела, сине кад сам ја у свим ратовима сачувала ова дрвета да се грејеш ти и твоја деца и унучићи,ја сад несмем да продам јер морам да грејем мене и моју децу. Тако је баба рекла и тако мора бити. Ово храстово дрво памтим још као дете било је исто велико, ето одабрали смо њега да буде запис јер је најближе нашој кући. Ове године је млађи син обновио запис следеће ће старији или неко од унучића“, објашњава Мирковић. Један од наследника који ће сигурно наставити традицију коју је Предраг започео је његов син Дарко. Очев рођендан и дрво Запис пренеће на своју децу као обичај који се мора поштовати. „Данас је мом оцу 64 рођендан, велики је празник Јован Крститељ и ево већ другу годину ми се окупљамо поред дрвета Запис које смо ми и обележили. Секиром обновимо овај крст који смо урезали мало засечемо корицу дрвета то је обичај. Раније Срби нису имали цркве и нису имали могућност да се моле на светим местима већ су углавном храстово дрво обележавали крстом као дрво Запис, ту су се молили то је било свето дрво. Ја сам подржао ову очеву жељу и то је један од начина да се сачува наша вера, традиција, обичај који су наши стари започели“, рекао је Предрагов син Дарко Мирковић. Регионална инфомативно новинска агенција РИНА