Цирих – У највећем граду испод Алпа, Срђан Филиповић (45) тече свој трећи живот – Метохија, Шумадија, Швајцарска - и свакога дана мисли на отаџбину. Овде, у Цириху, узео је под закуп италијански ресторан, спрема са особљем пице, друге тестенине, рибу и месо, и бори се да стекне кору хлеба за укућане. При руци су му увек три Српкиње које највише воли, супруга Оливера, и кћери Сара (14) и Ана (13).У циришком ресторану „Рома” има и салу за весеља од 80 столица где овог поподнева, управо, Славиша и Весна Марковић из ивањичког краја, а дуго живе и раде у Швајцарској, обележавају први рођендан унука Данила.Српска историја, често непредвидива, приморала је наше људе да прођу многа искушења и границе и како би нашли неко своје мало место под сунцем. Мој родни крају јесу село Пољани у Метохији, али сам морао, сви знамо због чега, 1985. да се доселим у Мрчајевце. Ту, у најлепшем селу Шумадије скућио сам се, био сам и ономад на Божић и долазим три или четири пута у години. А у Пољанима код Истока, у метохијској равници, остали су ми родитељи, сестра, зет и фамилија – приповеда Срђан за Регионалну информативно новиснку агенцију РИНА. Вели да је у Чачку завршио за метоластругара, али је и у то ново станиште у скоро стигла олуја.- Зато сам се 1990. преселио у Швајцарску и радио два посла да бих опстао. Металски занат преко дана, а увече сам био испомоћ у ресторану. Деведесетих, ако овде дођеш као Југословен, био си отписан, ниси могао ништа да нађеш, само оно што нико није хтео да ради. Почнеш једно, онда друго, па треће.Од 2008. као кирајџија преузео је овај ресторан назван по италијанској престоници. Поред власника и његових, вредну екипу ове куће чине Маријана Кнежевић Билбија из Босанског Грахова, Никола Билбија из Београда али ивањички зет и Ева Батаља са Сицилије. Намерницима је, иначе, срце пуно када овде виде један италијанско-српски специјалитет: Срђан и његови пеку италијанске специјалитете у српској бубњари, на дрва. - Како радиш тако и добијеш. Гости су ми углавном Швајцарци, али има и наших, и Италијана, а долазе и из свих југословенских република Хрвати, муслимани, Шиптари. Хвала богу, има посла, највише се једу оне најмасније тестенине, ромањола, пепереде, каћаторе и пршутофуди или, како код нас то зову, каприћоза. Пица кошта од 15 до 20 франака, да кажемо у просеку 15 евра. Дневно продамо некада 50, па до 150. Просек је 100 до 120. Имамо 20 врста тестенина, 10 врста меса, салате, риба и класична италијанска предјела. Вредан, предузимљив и честит Србин има уз себе најдраже, супругу и кћери, а и брат му живи и ради у истој држави са фамилијом, у Луцерну.Овај човек никад се није стидео тешког посла, а то се увек добрим враћа. Иначе, Срђан у својој пицерији дочекује многе, али увек се обрадује када неко од наших земљака почасти пријатеље или прослави радостан рођендан као данас. РИНА / Гвозден Николић
Цирих – У највећем граду испод Алпа, Срђан Филиповић (45) тече свој трећи живот – Метохија, Шумадија, Швајцарска - и свакога дана мисли на отаџбину. Овде, у Цириху, узео је под закуп италијански ресторан, спрема са особљем пице, друге тестенине, рибу и месо, и бори се да стекне кору хлеба за укућане. При руци су му увек три Српкиње које највише воли, супруга Оливера, и кћери Сара (14) и Ана (13).
У циришком ресторану „Рома” има и салу за весеља од 80 столица где овог поподнева, управо, Славиша и Весна Марковић из ивањичког краја, а дуго живе и раде у Швајцарској, обележавају први рођендан унука Данила.
Српска историја, често непредвидива, приморала је наше људе да прођу многа искушења и границе и како би нашли неко своје мало место под сунцем. Мој родни крају јесу село Пољани у Метохији, али сам морао, сви знамо због чега, 1985. да се доселим у Мрчајевце. Ту, у најлепшем селу Шумадије скућио сам се, био сам и ономад на Божић и долазим три или четири пута у години. А у Пољанима код Истока, у метохијској равници, остали су ми родитељи, сестра, зет и фамилија – приповеда Срђан за Регионалну информативно новиснку агенцију РИНА.
Вели да је у Чачку завршио за метоластругара, али је и у то ново станиште у скоро стигла олуја.
- Зато сам се 1990. преселио у Швајцарску и радио два посла да бих опстао. Металски занат преко дана, а увече сам био испомоћ у ресторану. Деведесетих, ако овде дођеш као Југословен, био си отписан, ниси могао ништа да нађеш, само оно што нико није хтео да ради. Почнеш једно, онда друго, па треће.
Од 2008. као кирајџија преузео је овај ресторан назван по италијанској престоници. Поред власника и његових, вредну екипу ове куће чине Маријана Кнежевић Билбија из Босанског Грахова, Никола Билбија из Београда али ивањички зет и Ева Батаља са Сицилије. Намерницима је, иначе, срце пуно када овде виде један италијанско-српски специјалитет: Срђан и његови пеку италијанске специјалитете у српској бубњари, на дрва.
- Како радиш тако и добијеш. Гости су ми углавном Швајцарци, али има и наших, и Италијана, а долазе и из свих југословенских република Хрвати, муслимани, Шиптари. Хвала богу, има посла, највише се једу оне најмасније тестенине, ромањола, пепереде, каћаторе и пршутофуди или, како код нас то зову, каприћоза. Пица кошта од 15 до 20 франака, да кажемо у просеку 15 евра. Дневно продамо некада 50, па до 150. Просек је 100 до 120. Имамо 20 врста тестенина, 10 врста меса, салате, риба и класична италијанска предјела.
Вредан, предузимљив и честит Србин има уз себе најдраже, супругу и кћери, а и брат му живи и ради у истој држави са фамилијом, у Луцерну.
Овај човек никад се није стидео тешког посла, а то се увек добрим враћа.
Иначе, Срђан у својој пицерији дочекује многе, али увек се обрадује када неко од наших земљака почасти пријатеље или прослави радостан рођендан као данас.
РИНА / Гвозден Николић
Premium Sadržaj
Prijavite se da preuzmete visoku rezoluciju
15 fotografija
