Оженили се и добили децу након што су боравили у овој драгачевској шуми: За ово свето место верује се да на Треће тројице доноси срећу у проналску брачног партнера, пракса показала да је то тачно (ФОТО)

Лучани – У српским селима све је више неожењих момака, али и неудатих девојака. Зашто је то тако питања је много, а одговора нема. И док момци и девојке самују, судбину ипак не препуштају случају. Усред драгачевске шуме изнад села Котража, дуже од пола века они се окупљају на празник Свете Тројице, целивају посебно место и надају се да ће Бог услишити њихове молитве и упутити их на правог партнера. Овај догађај остао би у рубрици „нећете веровати“ да пракса није показала да ипак како кажу „нешто има“.

„До мене су стигле приче да су се момци оженили и добили децу само неколико месеци након што су дошли овде на овај велики празник. Ја сам решио да покушам, јер ништа ме то није коштало, мада сам и сам био скептичан. Дошао сам и заиста после неколико месеци упознао сам девојку са којом сам одмах знао да је то оно право. Добили смо и децу. Неки момци не верују и неће да дођу, али и даље су нежење“, рекао је за РИНУ Миленко Јанковић.

На месту где се данас налазе плоча и крст некада давно налазила се велика светиња, а мештани овог краја намеравују ту да поново саграде цркву. А легенда каже да да се управо ту давно причестио цар Душан кад је кренуо у јeдан од својих похода.

"Кад на свете Тројице неожењени момци дођу на сред овог буковика и замисле жељу везану за женидбу и породицу, то им се испуњава 100 посто. Имали смо у селу неколико таквих примера. Момци су долазили, помолили се Богу, а недуго затим би се у цркви венчали и добили синове. Оно што је приметно јесте да се последњих година за овај велики празник овде појављује све више девојака, у нади да ће се и њима услишти молитва и да ће пронаћи мужа”, каже Душан Јанковић из овог села.

Након што се литије у шуми заврше и кад поп отпева своје, тад у сред шуме почиње права забава а мештани се опусте уз добру музику и укусну храну. На шведском столу у Драгачеву можете пронаћи разне домаће ђаконије, а ужичко коло протеже се километрима.

"Свирамо скоро 20 година, али никад у оваквом амбијенту. Обезбедили смо агрегат за разглас, само једино што се плашимо да нас не удари гром”, кажу уз осмех музичари.
Да ли је легенда везана за ово место тачна, видеће се следеће године кад се упореди број неожењених момака али и број рођених беба у Србији, јер ово место посећују потенцијалне младе и младожење из читаве земље.

РИНА