Једини на Балкану се баве овим послом: Кременовићи дуже од две деценије лију црквена звона на традиционалан начин, а божански глас из Тополе чује се на свим континентима (ФОТО)
Топола – Величанствено царско звоно стигло је у крушевачки Манастир Светог апостола Луке из руског Санкт Петербурга. Верујући народ са одушевљењем је дочекао ово царско звоно тешко преко 13 тона и које се чује у распону од 50 километара. Да и Србија има свој понос најбоље доказује породица Кременовић из села Белосавци поред Тополе. То је једино место у читавом региону на ком се већ дуже од две деценије лију звона, а до сада је из те радионице изашло преко 2000 звона, а њихов звук чује се на свим континентима.
„Звона из Тополе звоне у Аустралији, Америци, Швајцарској, Русији, чак и у Израелу, али се чују и кроз целу Србију. Изливали смо и звона за скоро све манастире на Косову и Метохију. Посебна је част кад можемо бар на неки начин дорпинети очувању светиња“, рекао је Немања Кременовић власник звонаре из Белосаваца.
Иако је технологија напредовала звона се раде на традиционалан начин, исто као и пре 100 година – у песку, а сушење се обавља уз помоћ дрва и ћумура. Мајстори за звона из Тополе кажу да нема разлике између православног и католичког звона и да је оно што их одређује и разликује управо звук.
„Када видимо звоно које је често ишарано, изгравирано урађени феноменални ручни радови, али то му одузима доста од звука. Најбољи звук се постиже кад је звоно од бронзе исполирано до високог сјаја без детаља на себи“, открива Немања.
Осим звона у ливници Кременовића произоде се и хороси и полијелеји, а сваки од њих има своју причу, јер два хороса никад нису иста.
„Ако уђемо у цркву и видимо неко обележје, трудимо се то исто уградимо у полијелеј како би он био специфачан, посебан и намењен само тој цркви“, истиче овај мајстор из Тополе.
Ливарство је поприлично заборављено зато свако ко одлучи овим да се бави, како каже Немања, имао би посла јер је је овај стари занат – злата вредан. Поред спретних руку неопходно је имати и уметнички дух. Жељко Ивановић који лије звона дуже од две деценије каже да се посебан осећај кад кроз Тополу чује звук црквеног звона и зна да је оно његових руку дело.
„Млади се ретко одлучују за овај занат, али требало би да знају да посао није тежак и да има посебну драж“, каже Жељко.
Стручњаци кажу да ниједан инструмент на свету не производи такве вибрације као што то чине црквена звона, она такође означавајуи божанско присуство, па због тога мајстори који их производе имају велику одговорност, а у ливници код Кременовића изгледа да то одлично знају.
РИНА