Престоница хељде у Западној Србији, на хиљаду метара надморске висине: Органске житараце са Златара изузетно здраве, испуњавају све критеријуме за извоз на инострано тржиште (ФОТО)

Нова Варош – Златар последњих година постаје све атрактивнија туристичка локација, надалеко су познати сир и кромпир из овог краја, али ова планина има велики потенцијал и за узгој органиских житарица попут хељде, ражи, спелте, ражи, овва и голозрног јечма. Анализе које су претходних неколико година обавили овлашћени институти за прехрамбену технологију показују да је хељда произведена у нововарошком крају органског порекла и да црно зрно задовољава све прописане критеријуме, па би лако могла и у извоз.

"Предност овога краја је што се велика пространства могу одмах користити за органску производњу, без губљења времена на постепен прелазак са конвенционалне пољопривреде на производњу на еколошким основама", каже агроном Јекослав Пурић. 

Управо због тога златарски крај се може назвати престоницом хељде у западној Србији. У томе предњаче села Радијевићи и суседни Комарани, где се на десетинама хектара плодног земљишта гаји и даље на органски начин ова житарица. Без било какве примене заштитних хемијских средстава, на преко хиљаду метара надморске висине, где влада сурова клима, једино је и могућа њена интезивна производња. 

"Пре две и по деценије када сам почињао са производњом, под хељдом је било око два хектара, да би 2004. године са засејаних 4,5 хектара званично био највећи произвођач ове житарице у Србији. Последњих неколико година хељду сејем на преко 20 хектара, а на приближно истој површини гајим и спелту. У питању је чисто органска производња", додаје Пурић.

Производњи хељде, поред Пурића, вратили су се и други у планинским пределима нововарошког краја, па се њеним узгојом, углавном на уситњеним парцелама бави стотињак пољопривредника на падинама Муртенице, Јавора и Босања. Познаваоци сматрају хељду незаменљивом међу здравим намерницама. Популарна је као здрава храна због високог удела протеина, а многи је смтарају и природним леком за којим влада велика потражња.

"Србија увози велике количине хељде јер домаћа производња не може да подмири све потребе. А не би морало да буде тако баш због њене широке примене и сигурног пласмана", наводи Пурић.

Ове јесени приноси хељде крећу се око 1,5 тона зрна по хектару. Упркос томе, што су приноси генерално ниски пољопривредници кажу да је исплатива за садњу јер се слабији род надомешћује добром ценом брашна.

Ако је веровати легендама које се препричавају у нововарошком крају, хељда је пре десетак векова, чудним путевима из Азије стигла на ове просторе и од тада се, како тврде житељи села подно Златара, у начину њеног узгоја готово ништа није променило до данас.

РИНА