Srbija postaje turistička atrakcija, za nepuna dva meseca zabeležen rast broja stranih gostiju: Vučić na otvaranju 45. Međunardnog saja turizma u Beogradu (FOTO)     ·     Niko iz Čačka nije otišao gladan i žedan, al je apsolutna laž da su parama iz budžeta plaćane privatne proslave: Prvi čovek Čačka oštro demantovao navode o potrošenom novcu na iće i piće     ·     Odjednom se sručilo sa neba: Jak grad pogodio ivanjička sela, obelela dvorišta i livade     ·     Karate kid Jana sa 200 medalja: Desetogodišnja devojčica iz Kragujevca srpsko je čudo u teškoj borilačkoj veštini, sa zlatom u rukama popela se na svetski tron (FOTO)     ·     Nasred puta zasađen beli bor, vozači prolaze u čudu: Hit slika iz sela Zaovine na Tari, domišljati meštani postavili neobičnu "dekoraciju" (FOTO)     ·     Cveta privreda u Lučanima: Izvoz proizvoda u vrednosti od 89 a uvoz 48 miliona evra, najviše se izvozilo sveže i zamrznuto voće     ·     Pet beba iz Šumadije obolelo od velikog kašlja     ·     Nikako da se dozovu pameti, paljenjem niskog rastinja dovode i svoj život u opasnost: Preko 60 požara Čačani izazvali na otvorenom     ·     Dete preminulo u Puli, utvrđuju se sve okolnosti tragedije     ·     Cene energenata neće rasti     ·     Dovezao pun kamion smeća i istovario gde ne treba: Bahati pojedinac zgrozio Ivanjičane, na teritoriji ove opštine sve više divljih deponija     ·     Muke po poljoprivredniku: Zbog ovog se voćari i povrtari u Zapadnoj Srbiji obraćaju advokatima, razgraničavanje imanja ali i davanje zemlje u zakup najčešći problemi     ·    


Autor: RINA.rs


Српски Луј Витон на сеоски начин: Народна ношња некада је коштала право богатсво и била статусни симбол, данас у селу Миросаљци постоји јединствена породична "фабрика" а у њој се стари разбој не гаси деценијама (ФОТО)(ВИДЕО)


Ариље – Mала општина у Златиборском округу одавно је позната као престоница текстила у Западној Србији, а чувени ариљски памук веома је тражен не само у нашој, већ и земљама региона. И док се у приватним фабрикама управо од овог материјала шију одевни предмети, брачни пар из села Миросаљци остао је веран српској традицији, који се труде да је и у ово модерно време сачувају од заборава. Милка и Раде упркос многим пословним изазовима не одустају од шивења народних ношњи, баш онаквих какве су некад носили наше бабе и деде и које служе за понос.

"Некада је народна ношња била статусни симбол, имали су је само најбогатији и највиђенији људи у селу. То вам је, примера ради, као када се сад неко појави у хаљини која кошта хиљаде евра и потписује је неки славни дизајнер. Дешавало се да ако неко дође у раскошној народној ношњи на весеље и гост му случајно испрља јелек, кошуљу и трајно уништи, морали су дати читаву њиву од око 30 ари за ту ношњу. Данас какво је време дошло, читава народна ношња од главе до пете, кошта мање од једног ара земље на селу", рекао је за РИНУ домаћин Раде.

Одувек су се Савићи трудили да сачувају српске обичаје и традицију. Држе породицу на окупу, а најсрећнији дани у њиховом дому су Крсна слава, Божић и Васкрс. Мушки чланови породице на те дане у цркву обавезно иду обучени у народну ношњу, па је одлука да почну шити јелеке и антерије дошла сасвим случајно. У време кад никад није било више модних дизајнера и креатора у Србији, оних који стварају српску народну ношњу је јако мало, а брачни другови из Миросаљаца су међу реткима.

"Шили смо прво за наше потребе, али то се касније проширило и хоби се полако претворио у посао. Није лако, јер  је у сваки одевни комад уложено много труда, али и љубави према времену у ком смо ми некада живели и наши родитељи, преци. Трудимо се да отргнемо од забрава све оне старе обичаје. За једну ношњу да се поптуно изради потребно је око месец дана. Најтеже од свега је урадити антерију, јер је на њој највише ручног рада, ушивају се гајтани, а неопходно је знати и златовез. Материјали су такође аутентични, све се ради као некад на чоји, плишу, али и на нашем домаћем ариљском памуку“, рекла је Милка, женски део овог дизајнерског тима.

Да су Савићи заиста прави чувари српске традиције доказује и стари разбој који је домаћин Раде наследио од мајке, а који и данас ради без грешке. На њему се ткају шарени појасеви, које су некада младићи и девојке поносно држали „за пасом“.

„Пре једног века ову машину је имала свака кућа, а током зимских месеци жене су ткале ћилиме који нису могли, као данас, да се купе по продавницама. Трудимо се да сачувамо све што је српско и да поштујемо обичаје. У нашој кући живи неколико генерација и свако има своју народну ношњу, коју и данас облачимо за празнике. Тако одевени идемо у цркву, палимо бадњак или ломимо славску чесницу“, рекао је Раде.

Њихови најчешћи купци су Културно-уметничка друштва, па не би претерали и ако напишемо да су нардоне ношње Савића из околине Ариља обишле читав свет, упијајући на себи задивљујуће погледе. Међу онима који желе да се обуку "по старински" сада је и све више младенаца који тако одевени желе да уплове у брачне воде и пред Богом кажу "да". Такође, нема лепше слике него кад родитељи својој деци за прославу првог рођендана обују опанчиће, обуку ношњу и ставе шајкачицу на главу. На сву срећу, како кажу Савићи, таквих поруџбина имају све више. Ипак, имају они и посебне купце.

"Наши најчешћи купци су људи из Србије који живе и раде у иностранству и недостаје им родни крај, па народну ношњу понесу као одређени сувенир да их сећа на земљу у којој су одрасли. Кад је угледају неретко им видимо и сузе у очима. Имали смо много купаца из западне Европе, али наша ношња неретко прелети и океан, јер је као поклон понесу посетиоци из Аустралије, Америке, па чак и Африке“, прича Милка.

Епидемија корона вируса умањила је њихов посао и проредила поруџбине, али ипак ни током тих тешких дана нису угасили машину. Живи се у брзом времену, али дух традиције опстаје и траје, па се међу њиховим купцима често нађу младенци који желе да на дан свог венчања обуку управо у народну ношњу, или је носе деца на прослави првог рођендана. Нема дилеме да ће Милка и Драган имати и свог наследника, тако да стари разбој још дуго неће престати да ради. Унук Лазар ту је већ сад да им помогне у свему што треба. Са дедом је у штали, у малињаку, на имању, али и у шивари кад затреба.

Шајкаче деда Ђорђа обишле су свет

И док брачни пар Савић у ариљском крају не одустају од српске традиције, њихов колега око педесетак километара даље шије шајкаче у Ужицу. Деда Ђорђе Јокић у граду на Ђетињи већ је права институција, а његова радња иако једна од најстаријих нема намеру да буде затворена. Занат је изучио још давне 1949. године и тежак испит положио пред тадашњом стручном комисијом. Од тог послератног времена, па све до данас Ђорђе не само да је шио одела за Ужичане, већ су се његове панаталоне, али и сукње носиле у једном од центара европске моде, у Паризу.

"У Француску сам отишао на одмор, да видим та светла Париза, али сам запазио оглас у ком су тражили кројача, па сам се пријавио. Рекао да сам Југолсовен, да имам занат и да бих радо шио код њих. Примили су ме без великог убеђивања. Шио сам све, мушка и женска одела, радио чак и по 14 сати, али нисам се жалио. Дневница је била добра и задовољан смо били и газда и ја", каже деда Ђоле за РИНУ.

И тако је Ђорђе шио за многе у Златиборском округу, долазили су код њега на пробе и шопинг, али са развојем текстилне индустрије, посла за кројача било је све мање, па се овај виспрени Ужичанин одлучио да шије оно што нико други неће - српске шајкаче.

"Како су дошли Кинези и њихова гардероба, ми кројачи смо могли на радње да ставимо катанац. Ипак, нешто што је само наше нико не може да нам узме, па зато сам почео да шијем шајкаче, шапке. Најпопуларнија је шапка коју је носио Мишић, а наставио да на главу ставља Ратко Младић. Сада их највише купују стари људи који живе на селу и навикли су да то носе, али и омладина која жели на неки начин да поштује традицију и да носе капе као што им је носио деда", прича Ђорђе.

Како би допунио своју пензију, која је могла бити много већа и зарађена у Француској, овај мајстор прави и мале шајкаче, сувенире са неизбежном српском тробојком, а највише их прода за време Сабора трубача у Гучи и на Равној Гори. Па су тако сувенири, ирађени вештом Ђоловом руком стигли до Немачке, Енглеске, Француске, па чак и до Америке.

РИНА




23.11.2022.



Fotografije


Video



x
  Prijava na RINAPRO