Само ону шљиву коју би ставио у уста, стављаш и у казан за ракију: Цане је домаћин који је краљицу међу српским ракијама одвео у свет, са његовог имања у Доњој трепчи узет узорак и послат пред Унеско (ФОТО)(ВИДЕО)

Чачак - Читав свет чуо је за српску шљивовицу која се нашла и на Унескову листи нематеријалног културног наслеђа, а узорак изнет пред еминентне стручњаке који су о томе одлучивали, узет је из срца Шумадије, села Доња Трепча код Чачка. Домаћин Цане Минић дугогодишњи је произвођач ракија међу којима је она од шљива некрунисана краљица. Позната још као препеченица, љута и мученица пије се свуда, али њена престоница ипак је централни део наше земље.

"Добра шљивовица неприкосновени је симбол Србије. Не може да се направи ако нема добре шљиве, а то је управо црвена округла ранка, а затим маџарке које нажалост све мање има. Не заостају ни чачанска лепотица и родна. Добро се зна да се у казан не ставља плод који се не би и појео. Онај који је укусан, сочан и пун треба да се стави и у кацу", казао је за РИНУ Цане Минић.

Ако вас пут наведе кроз српска села ретко ћете наћи двориште у ком нема "веселе машине". Почетком јесени из ње се пуши са свих страна. Скоро сви знају како се то прави шљивовица, али ипак у одрђеним финесама извештили су се само поједини врхунски мајстори, попут Цанета.

"Да би ракија била добра плодови би требало би да остану на грани што је дуже могуће, да добро сазру јер се на тај начин добија највећи проценат шећера. Након брања, шљива се одлаже у посебне судове или каце и оставља се у њима док се не заврши процес врења. Током ова два процеса потребно је разликовати два стадијума, када је шљива зрела за брање и када је зрела за припрему кома", каже овај шумадијски домаћин.

Он додаје да ракија од шљива се прави након што се заврши процес ферментације. Комина која се ставља у лампек мора да одлежи двадесетак дана, онда се добија мека ракија која се касније препецава и одлази на одлежавање у храстова бурад. Тиме се добија врхунска ракија. Да би производња била добра мора се улагати, па се код Минића стари лампек већ заменио савремним који олакшава и поспешује процес.

Цанетове ракије обишле су читав свет, купци се нижу од Чачка до Аустралије, а овај домаћин прави ракије од свих воћних врста, па чак и од купуса, али ниједна није као она направљена од српске шљиве. Као велики љубитељи и познаваоци добрих ракија, Минићи су на свом имању међу првима направили и музеј ракије. У њему се могу пронаћи ракије од 1941. па све 2016 године.

"Посебно чувамо ту најстарију која је преживела чак и Други светски рат. Њу је сачувала моја мајка и тако је опстала до дан данас. Ракије из свих година чувају се у бурићима, а њихов укус заиста је јединствен. Наш музеј врло често посећују путници намерници, али и љубитљи љуте капљице. Врло често након дегустације кажу да ништа боље нису пили и да је српска ракија боља чак и од америчког вискија и француског коњака", каже Цане.

Номинацију српске шљивовице на УНЕСКО листу културног нематеријалног наслеђа припремио је Центар за нематеријално културно наслеђе Србије при Етнографском музеју у Београду, а предлагачи су Етнографски музеј у Београду и Народни музеј Чачак.

"У изради номинације учествовали су носиоци наслеђа, појединци и породице, локалне заједнице, институције културе и образовне институције, невладине организације, удружења и други учесници који својим деловањем доприносе очувању и преношењу знања и вештина потребних за припрему и употребу шљивовице данас. Шљивовица је део "живог наслеђа" Србије који обједињује низ знања и вештина потребних за припрему шљивовице у домаћинствима, њену примену у свакодневној и обичајној пракси, а обухвата и узгој специфичних сорти шљиве, културу исхране, као и традиционалне занате повезане с израдом употребних предмета који чине саставни део ове праксе", истакла је за РИНУ Снежана Ашанин етнолог Народног музеја у Чачку.

На Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства Србија је до сада уписала породичну славу, традиционалну народну игру коло, певање уз гусле и злакуско лончарство. Захваљујући културно уметничким друштвима коло је елемент наше културе који опстаје вековима уназад, а у зависности од краја у којој се игра и ношња је различита. На територији наше земље коло је најраспрострањенија игра и Срби га сматрају обележјем националног идентитета.

„Коло је обавезно на свим прославама код нас, обично тамо негде после 12 сати сви забораве музику коју иначе воле и сви устану да играју коло. То је нешто што је сигурно, наша музика је та која ћути и чека, али увек дође у право време. То колико је ова игра значајна говори и чињеница да се већ пет година налази на Унесковој листи нематеријалног културног наслеђа. Одлуку о упису кола на Унескову листу донео је Међувладин комитет за очување нематеријалног културног наслеђа 2017. године.”, рекао је Драгиша Цвијовић хроничар и члан КУД Анрашевић из Чачка. 

РИНА