Tuga do neba: Hido nema noge, ali je sve poslove radio na rukama kako bi prehranio porodicu, sada ga i one izdaju od težine koju je preko njih prevalio

Novi Pazar - Lekari su mu još dok je bio mladić usled promrzlina amputirali obe noge, ali ostale su mu, kako kaže, jake ruke sa kojima je prehranio porodicu i odškolovao decu. Tako je govorio čovek heroj, Hido Pljakić iz udaljenog sela Vrapče kod Tutina. Međutim, kako vreme prolazi teške godine i još teži poslovi koje je obavljao baš na rukama, jer noge nema, polako uzimaju svoj danak.

- Sve što sam radio tokom života ja sam radio na rukama, na njima sam hodao i obavljao težačke poslove. Sada me i one polako izdaju, ne mogu sa njima da zaradim kao što je to ranije bio slučaj. Sve teže puzim i ne mogu da se krećem, mnogo je problema ponovo. Ranije bih rekao - rešiće se i otišao bih, tačnije otpuzao u nadnicu, ali sada ne znam šta da kažem jer na ruke skoro da ne mogu, kaže za RINU Hido.

Zahvaljujući velikom humanitarcu iz Novog Pazara Hidu Muratoviću i novinaru Miru Nićiforoviću uz pomoć mnogih humanih ljudi ovom velikom borcu napravljena je kuća bliže magistralnom putu, jer toliko novca ipak nikad ne bi mogao da zaradi da to sebi obezbedi. Kad su kćerke stasale i zasnovale svoje porodice, Hido i Bajramka su se preselili u stan u Novom Pazaru opet zajvaljujući velikim i humanim ljudima, za koji je ostalo samo još malo da se isplati do kraja, ali računi su se sada i te kako nagomililali. Teško mu pada i bolest supruge.

- Moja Bajamka je isto invalid, ali je veliki borac i lavica. Kad vam život da tako veliko iskušenje ostaje vam samo da se borite za svoju decu. Ja hodam na rukama, a ona uz pomoć hodalice. Bajramka bi uskoro trebalo da ide u Beograd na operaciju kako bi mogla konačno smaostalno da hoda bez nje. Troškovi prevoza su ogromni, pa se nadamo da ćemo i to uskoro nekako rešiti da možemo da odemo", kaže Hido.

Ovog hrabrog čoveka život nije mazio, od rane mladosti osuđen je na život bez nogu.

- Bila je to zima 1982. kad sam imao šesnaest godina. Krenuo sam u školu po smetovima i snegu, u daljini sam video krov škole, ali do nje nikako nisam stizao. To mi je bio prvi put da zakasnim u školu. Osetio sam neku toplotu kroz čitavo telo i zaspao u snegu. Tako su me pronašli đaci u snežnim nanosima, ni sam ne znam koliko vremena sam tu proveo, ali su stigli da me spasu", priča Hido.

Nakon toga na nogama su počele da mu se otvaraju rane, a posle je usledila amputacija jedne, pa i druge noge. Između dve operacija oženio se Bajramkom i dobio kćerku, a posle nekoliko godina i drugu. Tad se po prvi put uplašio svog hendikepa. Ipak, u tim mlađim danima uspeo je da se izdigne i radom u nadnici prehranjivao je porodicu i podigao dve kćerke. Sada kad ga je stigla starost, potpuno je nemoćan. Dobri ljudi su mu pomogli do sada, ako možete pomozite Hidu ponovo da bar u poznim godinama živi dostojanstveno.