Nekada imala preko 600 đaka sa svih strana, a danas samo 50: Seoska škola u Katićima kod Ivanjice odoleva zubu vremena ali pitanje je do kad, ove jeseni proslavljen veliki 133. rođendan (FOTO)(VIDEO)

 Ivanjica – Nekada izvor života i puna đaka Osnovna škola „Mićo Matović“ u ivanjičkom selu Katići i danas odoleva zubu vremena i migracionom pritisku. Broj đaka se jeste smanjio, ali ova ustanova je i dalje svetionik znanja, a ovog novembra proslavila je svoj 133. rođendan.

- Meštani su tada imali inicijativu da se škola napravi baš ovde jer je bilo mnogo đaka. Škola se iz godine u godinu širila. Počeli smo sa nekih 70 učenika, pa smo imali i do 600 učenika u školi. Nažalost, danas je taj broj u padu i sada imamo ukupno 50 učenika u školi. Prednost rada u seoskim školama jeste što se radi sa manjim brojem učenika. U odeljenju je manji broj dece i ja to često volim da naglasim — svaki nastavnik može da se posveti svakom učeniku i tu se negde svodi individualan rad, kazao je za RINU direktor škole Vojislav Milović.

Za proslavu velikog jubileja deca su pripremila prigodan program, a podeljene su i nagrade. Svake godine raspisuju se likovni i literarni konkursi na koje se učenici rado odazivaju, a najbolji bivaju nagrađeni. Takođe, zaposleni koji su ostvarili pravo na jubilarnu nagradu ove godine su nagrađeni.

- Tri koleginice su dobile priznanja. Proglasili smo i jednog radnika godine, takođe je dobio zahvalnicu i prigodan poklon. Moram da se pohvalim da sa malim brojem učenika imamo veliki broj takmičenja svake godine. Naše učenice učestvovale su na republičkom takmičenju u stonom tenisu. Učestvujemo i u obogaćenom obrazovno-vaspitnom radu i već tri godine smo bili na konferenciji „Škole novca za osnovce“ u Beogradu, gde predstavljamo Moravički okrug, ističe direktor.

Nekada je u ovoj školi sve bilo mnogo drugačije

Lepa sećanja na ovu školu još uvek žive i u mislima nekadašnjeg učitelja i direktora, Milete Karaklajića koji je upravo na Katićima proveo svoj radni vek.

- Pre nego što sam bio direktor, predavao sam, bio sam učitelj. Prvi profesor u ovoj školi, profesor sa Tehničkog fakulteta, došao je da nam pomogne. Ipak, ja sam počeo u Močiocima, jer je škola u Močiocima starija šest godina od ove škole, osnovana je 1884. godine. Deca su u ta davna vremena morala i da rade – to je bio prvi internat. Dolazila su iz udaljenih krajeva, nisu mogla da pešače svaki dan. Prelaza preko Grabovice nije bilo. Ostajali bi u školi da spavaju, roditelji bi dolazili jednom u desetak, petnaest dana i donosili hranu: pasulj, krompir… Deca su sama spremala obroke. Tako se tada živelo i učilo, kaže Mileta.

Posle Javorskog rata prilike su se promenile. Počelo se sa otvaranjem školica, pa je tako škola otvorena u Močiocima 1884, a u Katićima 1892. godine. Ilija Stojković, industrijalac koji je imao fabriku marama u Beogradu, bio je glavni ktitor i donator te škole. Urađen je i odobren projekat: stan za učitelja, dve učionice, mala kuhinja za đake – sve je funkcionisalo kako treba.

- Na početku je bilo 70–80 učenika. Bilo je tu i dece od 8 do 12 godina zajedno – da bi se opismenili. Škola je radila do Prvog svetskog rata, kada je zbog ratnih okolnosti zatvorena. Posle oslobođenja rad se nastavio. 1941. godine škola ponovo prestaje sa radom do 1945. godine. Nakon rata nagomilalo se mnogo dece koja su bila polupismena, nepismena – svi su nagrnuli u školu. Nije bilo dovoljno prostora. Imalo se samo dve učionice, pa se radilo u smenama. Zato je napravljena i ova zgrada – dograđena je kuhinja, sala, sportski tereni, biblioteka je bila u staroj zgradi, izjavio je Karaklajić.

Dodaje da je osim što je bio zaposleni, on čak bio i đak ove škole u njeno zlatno doba kada su učionice bile pune.

- Ja sam 1968. pohađao peti razred ovde, bilo nas je čak pedesetoro u razredu, pa je to bilo gotovo neizvodivo. Kasnije se nastava u višim razredima odvijala delom u Močiocima, delom u Katićima. U ovoj školi učili su moj deda i moj otac. Ja i moje ćerke takođe. Nažalost, peta generacija školuje se u Frankfurtu. Takav je život, priseća se.

Pad broja đaka i napuštanje sela

Nekada je bilo mnogo đaka, malo prostora. Danas se dešava suprotno – imaju prazan prostor, nema učenika. Nekadašnje stanbene zgrade za nastavnike sada su bez nastavnika, jer svi su otišli.

- Najviše me pogodi kada ispraćam osmake, znam da odlaze i da se ne vraćaju. Nismo radili dovoljno na ruralizaciji sela. Sada se ipak asfaltira, obnavlja infrastruktura, uređuju domaćinstva. Ima velelepnih kuća, ništa ne zaostaju za Austrijom ili Nemačkom, bio sam u Frankfurtu i znam šta pričam. Ali, decu nemamo. Prvi put od otvaranja škole u Močiocima 1884. godine nema prvog razreda. Ove godine nema petog. Ovde će, primera radi, dogodine nedostajati prvi razred. Tužno je dokle smo došli, priča Mileta.

Ističe da ako se ne bude radilo na razvoju sela  ne piše nam se dobro. Ali, kako kaže, on je optimista i nada se da će se na Katiće mladi vratiti iz celog sveta.

- Ovo je prostor Bogom dat, imamo za današnjicu pravi luksuz, čista voda, vazduh, klima…Radio sam projekte: „Edukacija budućih srpskih domaćina“, škola u prirodi… Sve je stajalo u fiokama, bez sluha u ministarstvima. Ali verujem da će jednog dana biti dragoceni. Pitali su me zašto sam gradio škole, domove, crkvu – „za koga?“ Ja sam možda bio vizionar: doći će vreme kada će neko reći – ovi ljudi su mislili unapred, nada se Mileta.