Četiri generacije i 11 članova porodice Stefanović živi pod jednim krovom: Sve stekli poštenim radom a deda kaže - jedini san nam je kilometar ipo asfaltnog puta (FOTO)(VIDEO)

Ivanjica – Na padinama prelepe, ali surove planine Golije smestilo se selo Šarenik u kojem se i dalje živi kao što se živelo nekad. Vredno i pošteno se radi, zarađuje za život sa svojih deset prstiju. Život u zajednici gore nije retkost kao u gradskim sredinama, a najbolji primer za to jeste porodica Stefanović u kojoj pod jednim krovom živi čak 11 članova.

- Živi nas četiri generacije, složno i svi smo kao jedno. Tu su deda, otac i majka, moja žena i deca, brat i njegova porodica. Tako smo navikli i tako nam je najlepše. Svi se bavimo poljoprivredom. Prioritet je proizvodnja krompira, malina, a imamo i 12 krava, prodajemo mleko. Ove godine rod krompira je bio malo slabiji zbog suše, al nadamo se da ćemo izgurati nekako, kaže za RINU Ivan Stefanović.  

Ova vredna prodica većinu poslova na svom imanju obavlja sama, što nije ni čudo jer su brojčano veoma jaki. Iako su mladi mahom otišli iz ovog planisnkog sela, sa Stefanovićima to nije slučaj. Čak i srednjoškolac Miloš, Ivanov sin, želi da ostane na svojoj dedovini. Ipak, život na selu nije ni najmanje lak. Ima svoje prednosti, ali i mnoge probleme koje sa sobom nosi svaki novi dan. Najveća muka ovih domaćina u Šareniku jeste jako loš prilazni put.

- To nam je veliki problem, imamo kilometar i po problematičnog puta. Svake godine ga nasipamo, odnese kiša, naprave se rupe. Jedini spas bi bio asfalt. Ne bi imali problem, ne bi davali pare svake godine. Obratili smo se predsedniku države, stigao je dopis. Javili smo se i predsedniku opštine, čekamo odgovor, kaže Ivan.

Kada bi se obezbedio put njegovim naslednicima, najsrećniji bi bio deda Radenko kom je srce puno kad vidi decu i unuke na okupu, ali mu je žao da se muče kako bi došli do škole.

- Moja je želja samo da mi urade ovaj put, sutra mogu da umrem, samo da unuci ne gaze blato. Unuci idu svi na Katiće u školu, voze se svako jutro, a kad idu peške  gaze blato. Moja je želja da dobijem ovaj put i onda kako bude. Ide se non stop ovim putem, nemamo drugi. Tera se roba, održavamo zimi da može da se prođe. Ovaj put nam mnogo znači i ne bi bilo srećnijeg od mene kada bi dobili taj kilometar ipo asfalta. Plašim se da i ovo mladih što je ostalo u selu će otići u gradove trbuhom za kruhom, ako taj put ne dođe, dodaje deda Radenko.

U domaćinstvu Stefanovića svako ima svoje obaveze, ali svi jedni drugima pomažu koliko mogu da bi posao što pre bio uspešno završen. Iako nema klasične podele na muške i ženske poslove, žene se više bave decom i samom kućom. Sefanovići na najbolji način pokazuju da je tačna ona narodna poslovica „gde čeljad nisu besna, ni kuća nije tesna“.

- Kod nas je uvek zanimljivo, nikad nije dosadno. Čujemo da svi nešto žude za gradom, ali mi smo ovde našli mir i sreću. Ja sam išla u Arilje u srednju školu, ali selo je selo, ja sam vezana ovde. Nemam potrebu da idem u grad. Odlično živim. Nađe se vremena za sve — za sebe, za kafu, za komšije. Ništa nije teško kad se hoće. Nikad nisam razmišljala da odem u grad. Da se vratim u isto vreme, isto bih živela. Deca su nam naravno na prvom mestu. Kao što su rekli muž i svekar put nam je najvažniji, to bi nam bila sigurnost da će nam i deca ovde ostati, kaže Biljana Stefanović.

Velika podrška je baka i majka Andriana koja je kao i Radenko srećna kad familiju vidi svaki dan za istim stolom. To je u srpskim selima zasita postala retkost. I ona više od svega želi da se uradi taj asfaltni put, ne zbog nje jer je ona navikla živeti i bez njega, već zbog njenih unučića – da im bude lakše i da ne odu sa svog ognjišta u veći grad, zbog loših uslova u selu Šarenik.