Školsko zvono zvoni samo za jednu devojčicu: Marija je jedini đak u maloj seoskoj školi kod Prijepolja, do učinioce stiže peške preko planine i ponosno kaže - nije me strah (FOTO)

Prijepolje – U selu Kučin, udaljenom gotovo dvadeset kilometara od centra Prijepolja, nalazi se mala seoska škola u kojoj danas nastavu pohađa samo jedan učenik. Iako su nekada u učionicama ove škole sedele desetine đaka, danas školsko zvono zvoni samo za jednu devojčicu, Mariju Ratković.

Put koji vodi do sela je dug i u velikom delu makadamski, pa je naročito zimi dolazak do škole otežan, dodatni problem je i to što škola još uvek nema uređen toalet, pa su učiteljica i učenica prinuđene da koriste poljski. Kako izgleda školovanje kada ste jedini đak u školi i koje izazove nosi proverila je naša ekipa.

Škola u Kučinu funkcioniše kao izdvojeno odeljenje Osnovne škole „Vladimir Perić Valter“, najveće osmoljetke u Prijepolju. Uprkos tome što nema vršnjake sa kojima bi delila školske dane, Marija svakodnevno dolazi na časove i zajedno sa svojom učiteljicom čuva da se škola u ovom planinskom selu ne ugasi.

- Ja sam učenica prvog razreda i jedini sam đak u ovoj školi. Učim da čitam i pišem i volim da dolazim u školu, kaže za RINU Marija, koja je već savladala sva slova i vredno radi školske zadatke.

Do škole dolazi pešice, putem koji prolazi kroz planinski kraj. Iako se u ovom podneblju neretko može sresti i divljač, Marija kaže da je to ne plaši i da svakog dana rado dolazi na časove.

- Ne plašim se da dolazim u školu, kaže ova hrabra devojčica.

Njena učiteljica Sanja Babić ističe da su seoske škole mnogo više od mesta za nastavu, jer su često poslednji znak života u selima koja polako ostaju bez stanovnika.

- Seoske škole su na neki način posebne jer čuvaju sela. Ove godine u našem izdvojenom odeljenju nastavu pohađa samo jedna učenica – Marija. Ona je veoma vredna, radna i poslušna, već je savladala sva slova i lepo čita i piše. Trudimo se da joj nadomestimo to što nema vršnjake, pa je uključujemo u školske aktivnosti i priredbe kako bi bila u kontaktu sa drugom decom“, kaže učiteljica Babić.

Prema njenim rečima, nekada je situacija bila drugačija. U ovoj školi bilo je više učenika, a sela u ovom kraju bila su znatno naseljenija. Poslednjih godina broj dece se smanjuje, pa su pojedine seoske škole spale na jedno ili dva deteta.

- Prošle godine iz četvrtog razreda izašao je Marijin brat, a ona je tada pohađala predškolski program. Ove godine je ostala sama u školi. Nije lako držati nastavu samo jednom učeniku, ali kada je dete zainteresovano za rad, onda sve to može lepo da funkcioniše, dodaje učiteljica.

Ipak, rad i svakodnevni život u ovoj školi prate i brojni problemi. Put koji vodi do Kučina je dug i u velikom delu makadamski, pa je dolazak do škole često otežan, naročito tokom zime kada u ovom brdskom kraju padne mnogo snega.

Dodatni problem je i to što škola nema uređen toalet, pa su učiteljica i učenica prinuđene da koriste poljski. Ipak, uprkos skromnim uslovima, nastava se redovno održava.

Dok god Marija svakog jutra dolazi u svoju učionicu, a njena učiteljica stoji za katedrom, škola u Kučinu nastavlja da živi, kao dokaz da je ponekad dovoljan samo jedan đak da sačuva čitavu školu od gašenja.