Најкрвавија планина у Србији: На Чемерну током Првог светског рата страдало око 2.000 храбрих јунака, њихове кости и остаци ровова и данас се могу уочити на врху Смрдључ (ФОТО)

Краљево – Планина Чемерно смештена је између Краљева и Ивањице, северно од  Студенице и на левој страни Ибра. Везује се за чемеран живот на опустелој, неприступачној планини али и за биљку чемерику која има отровне састојке и користила се у народној медицини. Села на њеним врлетима су практично опустела, али ова планина чува једну од најкрвавијих тајни српске историје. Током Првог светског рата, у новембру 1915. године ту је одиграна једна од најважнијих и најсмртоноснијих битака у којој је страдало преко 2.000 српских бораца.

„На врху планине Чемерно налазила се трећа линија ровова које су ископали војници Краљевине Србије бранећи на овим положајима одступницу Прве српске армије. Уколико би непријатељ то пробио, све би би било готово. Тог  11. и 12. новембра снег је на овој планини био преко метар и та два дана водиле су се жестоке борбе у којима је погинуло највише војника Краљевине Србије за сва ратовања која је водила тадашња држава. То су били ненадокнадиви губици, страдали су  најбољи борци“, рекао је за РИНУ Раде Вукосављевић, артиљеријски мајор у пензији и аутор едиције „Краљево у великом рату“.

Четврти пешадијски пук другога позива који се налазио на планини Чемерно, био је на левом крилу армије војске Краљевине Србије. Аустроугарске снаге под командом генерала Кевеша, а посебно његов 19. корпус који је био најјача јединица Треће аустроугарске армије  свом силином су нападале управо на то лево крило тежећи да пробије фронт и да се са Чемерног спусти у долину Студенице и Ушће и тако пресече одступницу главнини наше војске.  Захваљујући јунаштву хероја са Чемерног на тим положајима није пробијен  фронт Прве српске армије. Значај ове неправедно заборављене битке је у томе што је она успорила напредовање непријатеља према Студеници, чиме је осигурана одступница Србија за повлачење преко Албаније и Црне Горе.

„Држава је тим војницима обезбедила део ратне опреме а то су шињел, шајкача, опасач и пушку, а он са својим опанцима је отишао у рат. И тако бива кад год је ратно стање - држава даје топове, пушке, богати волове и коње, а сиромашни синове. Када се рат заврши држава покупи своје топове и пуше, газдама надокнади у новцу  коње и волове, а сиротиња тражи своје синове“, каже Вукосављевић.

Ниједан српски војник није достојно сахрањен

Аустријанци су у битки на Чемерну изгубили око 625 људи које су покопали када је окопнио снег, а када су се промениле политичке прилике, 1935. године платили да се ископају и пребаце у отаџбину. Кости наших предака још су расуте по овој планини. Никада није направљена листа погинулих, никада ни један војник није достојно сахрањен. За изградњу капале за сада постоји само идеја док се реалзација још увек чека. Историја потврђује да су ови хероји бар толико заслужили, јер нису жалили свој живот да дају за народ и отаџбину.

„Ми смо као деца играли се на планини и врло често смо проналазили кости српских бораца. Читав врх био је препун остатака српских војника који никад нису сахрањени, због непријатног мириса који се ширио планином врх је добио назив Смрдључ. Ја сам у том рату остао без деде и по оцу и мајци. Покојни отац ми је причао да је 1915. тада имао око 13 година и као дечак често је долазио на ово место. Након борбе на Чемерну када је снег окопнео каже да је све био леш до леша. Синови, унуци и браћа који су изгубили неког свог најближег, долазили су на ово ратиште, да понесу нешто што ће их подсетити на њих. Потомци настрадалих ратника и даље чувају сећање на њих и окупљамо се једном годишње код крста на планини Чемерно, који је псотављен 100 година од одигравања битке“, испричао је Никола Бошковић из села Осоница код Ивањице.

На Чемерну су и данас видљиви остаци ровова, који сведоче о страдању српских одреда који су штитили одступницу државном и војном врху, војсци и народу и тако, омогућивши њихово уништење и дајући значајан допринос очувању и каснијем васкрсу државе српске након албанске голготе и Солунског фронта. Колико је крвава била ова битка најбоље потврђују и то да се после рата застава Четвртог пешадијског  пука  другог позива чува у Војном музеју у Паризу и сведочи о страдању овог пука и јунаштву бораца.

РИНА