Чајетина – У златиборским селима од производње катрана некад су живеле и прехрањивале се читаве породице. Данас се овим послом златиборци све мање баве, али ипак у Јабланици се још увек пале велике ватре.
“То је некада био главни извор прихода. Мој отац је имао нас осморо деце и све нас је ишколовао правећи и продавајући катран. Нигде није радио у фабрици већ само то код куће, а живели смо лепо”, каже Љубинко Радовић из Јабланице који је кренуо стопама свог оца и највише времена проводи око катраница.
Вековима уназад катран се цеди из пањева црног бора, највише смоле има у старом стаблу, а пањеви се ваде две деценије након сече.
“Доброг катране нема без доброг луча, а добар луч добија се из борова који су стари преко 100 година. Стабла је народ секао за прављење брвнарица, стаја, штала и качара, а пањеви се касније користе за прављење катрана”, прича катранџија Љубинко.
Катран се пече у катраницама. У земљи се ископа темељ и на њега се се зидају облице у ћерпове који се облепе иловачом. У катраницу се затим слаже луч, све то се прекрива отпадом од пањева и – запали.
“То гори један сат времена док створи потребну температуру. Жар се зажари и кад се почне показивати црни дим, покривамо ситном земљом, затворимо пламен и гасимо. Оставимо само мало простора на средини, да има пламена како не бисмо угасили одједном”, поделио је Љубинко тајну свог заната.
У Јабланицу по катран и даље долазе купци из свих делова Србије, а од неких 1200 килограма луча добије се око 250 килограма изузетног катрана.
РИНА
