Čačak – Prošle su više od tri decenije, ali slike iz leta 1995. godine Desanka Čakalo ni danas ne može da izbriše iz sećanja. Dečji plač, jauci roditelja, strah, neizvesnost i dani provedeni u nepreglednoj izbegličkoj koloni ostali su duboko urezani u njeno pamćenje.
Domovinu je napustila ne znajući gde će završiti, ali ni gde se nalaze njeni najbliži. U haosu koji je nastao, izgubila je svaki kontakt sa sinom, ćerkom i unučadima.
– Najteže mi je bilo od trenutka kada sam krenula od kuće. Nisam mogla da pronađem ćerku, a nisam znala ni gde mi je sin. Ja sam krenula, njega nema, ne znam gde se nalazi, ne znam ništa. To mi je bio najteži trenutak – priseća se Desanka za RINU.
Pred njom je bio put u nepoznato, bez sigurnosti da će ponovo videti porodicu.
– Idem, a ne znam kuda idem. Nema mi ni sina, ni ćerke, ni unučadi. Ne znam ni kuda sam krenula – govori ona, jedva zadržavajući suze.
Njen sin Ranko tada je imao samo 24 godine. Snovi, planovi i sve što je do tog trenutka gradio ostali su u kući koju je morao da napusti. Ipak, u dugoj koloni niko nije imao vremena da razmišlja o sebi. Sa njima je bila i beba stara svega dva i po meseca.
– Bio sam mlad, a majka je sve to mnogo teže podnosila. U koloni je bila i sestrina beba od dva i po meseca. Svi smo gledali samo kako da sačuvamo nju. Mi odrasli u tom trenutku nismo bili toliko bitni. Najvažnije je bilo da se svi pronađemo i ponovo okupimo – kaže Ranko.
Kada su konačno uspeli da pronađu jedni druge, više nije bilo važno gde će ih put odvesti.
– Nismo znali da li ćemo završiti u Bosni ili u Srbiji. Jedni su pričali jedno, drugi nešto drugo. Kada smo se svi našli, gde ćemo dalje i šta ćemo raditi više nije bilo ni bitno – dodaje on.
Godinama kasnije Ranko je skupio snagu da se vrati i poseti staru kuću. Prvi susret sa napuštenim domom bio je, kako kaže, jedan od najtežih trenutaka u životu.
– Prvi odlazak bio mi je najgori. Tada sam se dobro isplakao. Kada sam otišao peti put, taj osećaj se nekako izgubio. Čovek vremenom shvati da to više nije isto, da tamo više nema života i da nema ničega – priča Ranko.
Porodica Čakalo novi život izgradila je u Čačku. Grad u koji su stigli kao izbeglice postao je njihov dom, mesto u kojem su ponovo počeli da sanjaju i planiraju budućnost.
– Čačak je sada moja kuća – poručuje Ranko.
Sudbinu porodice Čakalo tokom 1995. godine delile su hiljade ljudi. Mnogi od njih novi dom pronašli su upravo u Čačku i drugim gradovima širom Srbije. Iako je od egzodusa prošlo više od 30 godina, tuga za rodnim krajem nije nestala, a pitanja bez odgovora i dalje prate ljude koji su svoje kuće napustili bez mogućnosti da se dostojno oproste.
