Овакав живот нико не заслужује! Бака Илинка живи живот недостојан људског бића

Чајетина - Илинка Урошевић из златиборског села Бранешко Поље на прагу је десете деценије, али живот који живи није достојан ни једног људског бића. У кући од брвана старој преко 150 година, без струје и воде, проводи своје последње старачке дане. Кров се одавно урушио па прокишњава, а током зимских дана често буде и завејана. У овој кући Илинка је живела са братом и четири сестре, судбина је хтела да се од њих шесторо уда само једна сестра и ожени брат, док су њих четири остале неудате. Остале сестре напустиле су овај свет па је Илинка остала сама без икаквих материјалних средстава за живот. Данас јој врата једино отвара унук њене сестре, Милан Мандић који живи и ради у Ужицу. „Одлазим сваких седам дана код бабе Илинке, кад ми посао дозвољава, али током зимских дана идем и чешће. Чиним све што је у мојој моћи, носим храну, воду, купам је и пресвлачим. Баба је слабо покретна, у кући нема купатила, она ту врши нужду, у кући је несносан смрад”, прича Милан. С обзиром да у кући нема воде Милан пре него што крене из Ужица наточи око 50 литара вреле воде у балоне и док дође до бабе, вода се како каже, довољно охлади, да би могао да је окупа. „Оставим јој хране, воде, исцепам дрва, али сам у страху да ће из шпорета испасти жар, а кућа је од борових брвана, не смем ни да помислим шта би све могло да се деси”, прича Милан. Он истиче, да се обраћао свим институцијама и да углавном сви знају за њен случај али, ретко ко долази да је обиђе. „Помоћ од 10 хиљада динара добија од општине Чајетина, али социјалну помоћ не може да добије јер се нека земља води на њу, пошаљу понекад неки пакет, и то је све”, вели Милан. Он је каже, покушавао да баку Илинку пресели код себе, обезбедио просторију, али она ненавикла на градски живот није издржала дуго и заклела га децом да је врати у њену кућу. „Морао сам да је вратим, покушао сам онда да бар кров средим, али је то толико трошно и труло да нисам имао у шта ексер да закуцам”, и додаје да је купио нов смедеревац, како би колико толико угрејао кућу. „Чиним све што је у мојој моћи, али њој ту живота нема, нити ми треба наследство, нити то радим због тога, али не могу да дозволим да умре од зиме, или да се угуши од дима или не дај боже запали, имам своју децу, не могу да окренем главу и кажем баш ме брига”, каже Милан. Милан каже да не тражи ни од кога да бабу издржава, али моли све људе добре воље коју су у могућности да му позајме неки контејнер за смештај или стару камп кућицу како би је склонио из трошне брвнаре у којој сада живи, како би своје последње дане проживела у топлом, сува и чиста. РИНА