Чачак – Крсна слава велики је породични празник код Срба, а традиција се поштује вековима уназад. Једног од највећег светаца, Архангела Михајала, слави велики број грађана који су и овог новембарског јутра поранили и у цркву однели свећу, жито и колач.

“То је слава. Жито се у цркву носи за претке, а колач за добру будућност потомака. Срце ми је пуно кад за славу у цркву дођем са унуцима који се од малих ногу уче православној вери и обичајима и поносан сам јер знам да ће слава имати коме да остане”, каже за РИНУ Чачанин, Драгиша Шаиновић.

Славски дан је један од најбитнијих у години, дан кад је породица на окупу, а у кућу стижу родбина, кумови, комшије и пријатељи. Љубица Ђурић у цркву је дошла са шест прауничића и сви заједно су пререзали славски колач, а онда иду кући где је већ упаљена свећа и постављена славска трпеза.

“Слава мора да се спреми. Нисмо је прекидали ни у најтежим тренутцима. Ако пада у среду или петак онда је посна, а ако је као данас онда се спрема мрсна трпеза. Одржали смо тај обичај да и даље све спремамо у кући, слабо шта купујемо. Снајке су задужене за колаче, а ја за остале специјалитете и наравно ништа без чачанског печења. Незаобилазна је и домаћа ракија или вино да домаћин наздрави са гостима”, прича Љубица и додаје да су се и у овом модерном времену очувала стара веровања и обичаји.

“Ако је томе веровати, какав дан буде на Аранђеловдан тако ће бити током целе године и пролећа. Ако је јутро ведро чека нас пуно сунчаних дана и обрнуто”, рекла је ова Чачанка.

По црквеном предању Анђео Михајло при је ступио у борбу са злим духом и у то име означава оног који је као Бог. У неким крајевима Србије овај светац слави се и као заштитник сточара, јер се верује да само он може отерати вукове.

Многа села и данас чувају своје литије и славе сеоску славу 

Свака кућа има свог свеца ког слави, али некада је и свако село имало своју заједничку славу која се обележавала поред дрвета записа а наставаљала литујом поред свих кућа. Култ стабла записа остао је жив све до данас, а на наше подручје донели су га још стари Словени. Стара традиција наставља да живи, јер се у селима и даље у дрвеће једном годишње урезује крст и залива вином. Улога овог дрвета посебно је истакнута у време обележавња сеоске славе. На том месту чита се молитва и крећу литије, а након тога организовала се гозба. За "запис" се увек бирало родно дрво, па су кроз Србију то често шљиве, крушке, али и дрво храста.

"Сматра се да ово дрво штити село, људе и стоку од временскх непогода и било какве несреће. Оно се чува са посебном пажњом и сматра се грехом уништити га или посећи. Врло често се може чути да оног ко то учини чека божија казна. До Другог светског рата ова традиција је била веома заступљена, у току комунизма је прекинута, а поново се у наша села вратила деведесетих година. За време владивине Турака Срби нису смели да се моле у црквама и зато су то чинили испред дрвећа. То је било свето дрво у којем је био уписан крст, па се звало још и "запис". Урезани крст је стајао на западној страни, тако да онај ко стоји испред њега може да гледа према истоку, као према олтарском простору у цркви. Некада су се ту одржавала и суђења, јер се сматрало да човек не сме да лаже поред светог дрвета", изјавила је Ивана Ћирјаковић етнолог Народног музеја у Чачку.

Испред дрвета најчешће се налазе такозвани трпезари направљени од камена и дрвета, где су сељани остављали дарове. Колико је поштовано свето дрво говори и податак да се у Источној Србији не дира чак ни отпала кора, а уколико се сруши не помера се.

РИНА